Пепељугина стаклена ципела

           Мода је често лаж која успева да вешто прикрије оно што никако не сме да се види. На том језику лаже се подједнако успешно као на српском или енглеском. И у том говору постоје беле лажи, попут Пепељугине балске хаљине, и црне лажи, какво је тамно одело тајног агента или његово камуфлирање у неопраног џанкија. У оба случаја користи се чедност како би се дошло до циља. У Пепељугиној постоји она порука коју, без обзира на еманципацију оба пола, још увек изговарају мушкарци широм света: Немој ти да бираш мене, ја ћу изабрати тебе. Нема никакве сумње да су женску чедност измислили и женама је наметнули мушкарци како би заштитили сопствено достојанство.

            Стаклена ципелица у принчевој руци постаје знак распознавања при задатку који, чини се, није лако обавити. Снагу да тражи, принцу даје фетиш, који распирује фантазије и води га до голуба на грани пошто је врабац већ у руци. Треба наћи ногу којој ципела одговара, ону жену – девојчицу која је на балу у њима успевала да игра само захваљујући мушкарцу и његовој окретности, ону која се усудила да је одбаци да би лакше трчала, и навући је на стопало које у њој више не може да расте.

             Случај сличан јадним кинеским принцезама којима су завоји и утеге племенитог рода обезбедили за цео живот шепање на стопалима детета. Стаклена ципела је изобличавајући друштвени систем који се баш много не радује женској покретљивости, он је и тесни корсет који не дозвољава да се живот удахне пуним плућима. Ако некој од тих заробљеница и падне на памет да се зарад слободног дашка ратосиља оног што је спутава, осакаћеност је превелика па је већ касно размишљати о трчању, и животу уопште.

            Али и она друга страна Пепељугине шизоидне личности, без обзира на удобност разгажених, шлампавих пантофни док послује око шпорета, не делује нимало блиставо. Та безоблична јефтина обућа с избрисаним десеном и потпећеним лубом припада мученици полуделој од свакодневног ринтања за породицу. Стаклена ципелица чува се у витрини са осталом стакларијом, порцеланским ирвасима и зекама, као успомена на ону ноћ када је принц, сада већ прилично отекао од пива и медитативних мука којима га излаже ТВ дневник, снивао слатке снове о лову на жену. Када је пронађе и навуче јој стаклену ципелицу, увек ће је чути како куцка ту одмах поред њега.

            Сетимо се и злих сестрица које упорно желе да угурају своје стопало тамо где му није место. Бајка санкционише њихову женскост нагрђујући их ножурдачама тенисерки и кошаркашица јер показују оно што се од жене не очекује: упорност, јаку жељу да успеју у оном што су наумиле, такмичарски дух и спремност да судбину узму у своје руке. Њиховим стопалима боље би пристајале патике „најк” или „пума”, које су у нашим временима, кад је ласно стићи и утећи и на страшну месту постојати, много практичније од високих потпетица.

            У излозима луксузних радњи са спортском обућом, на ротирајућем постаменту осветљеном рефлектором, уместо свечане ципеле налази се фирмирана патика која кошта неколико стотина евра. Пепељугин знак распознавања је мртав. Заправо, присуствујемо масовном сахрањивању фетиша, јер људе више не интересује чаролија, већ тупост и ништавило, фабриковани кроз телевизијске емисије у синтетичку баналност надгледану камерама и мониторима.

            Фетиш је замењен телом које никако не може дочекати да се свуче и које се свлачи на сваком ћошку. Отуд секс који се може наћи на сваком месту није оно што људи желе. Културе које предност дају маскама, веловима и украсима потврђују да је тело метафора, јер су истински објекти жеље и задовољства у ствари знаци који одвлаче тело од његове нагости и природности. Па били они ципела у рукама принца или лепотица иза решетака, снимљена за модни часопис.

            Сам чин ослобођења довео је до парадокса – људе много више занима да виде зарозану Пепељугу него лепотицу у органдину. Сви дубоко прижељкују спектакл баналности који им нуде reality емисије у којима целокупна јавност постаје Велики Брат. Тај спектакл баналности, безочности и тупости права је порнографија и опсценост данашњице. Телевизија, која је отупела оштрицу неподношљивих и катастрофичних догађаја тиме што их је безбедно увела у наше домове, поново открива свакодневни живот и његову простоту приказану као савршени злочин.

            Баналност живота је најгнуснији злочин пред којим су многи фасцинирани и ужаснути, са питањем које не смеју да гласно изговоре: Зар се живот само на то своди? Егзибиционистичко приказивање властите безначајности одвија се пред очима јавности кроз вишесатне емисије у којима учесници ништа не раде и ништа не саопштавају. Њихово безвезно таворење је панична заштита од потребе за постојањем и дужности да се буде особа која јесте.

            Модерна Пепељуга мазохистички ужива у болу и срамоти које преживљава, а њој пристали принц бескрајно се досађује и ни на крај памети му није да се сагне због стаклене ципелице до даљњег заборављене у некој мрачној, пустој улици.