Балкан, ризница епских градова

Капитална књига – лексикон „Епски градови”, из пера наше саговорнице Мирјане Детелић, замишљена је као дело које треба да попуни вишедеценијске празнине у проучавању не само усмене књижевности већ и историје језика, ономастике, етнолингвистике итд. У овом лексикону може се читати о историји градова који се спомињу у српско-хрватској усменој десетерачкој епици, може се читати о епским јунацима у вези са одређеним градовима, уз примере из поезије и лепе илустрације. Рад на теми епских градова започет је још 1996. године у Балканолошком институту САНУ, а његов коначни резултат су поред овог лексикона и две монографије: вишеструко илустративан Cd rom, приложен уз лексикон (Детелић, Лома, Павловић), „Градови у хришћанској и муслиманској епици” и „Бели град. Порекло епске формуле и словенског топонима” (М. Детелић, М. Илић).

Који географски и историјско-политички простор опева хришћанска и муслиманска десетерачка епика?

Епски свет је неочекивано велики. Он се простире са севера на југ од Петрограда до Каира, а са истока на запад од Азова до Лондона. Нема заправо ниједног важнијег сукоба или политичког догађаја између 17. и 19. века о коме епика није имала шта да каже – почев од Кандијског рата, Карловачког и Београдског мира и спора око сукцесије на пољском престолу, па све до Наполеона, Кримског рата и Берлинског конгреса. То је, уосталом, једна од битних одлика епске поетике (и књижевне поетике у општем смислу такође), да догађаје великих размера сагледава и тумачи кроз утицај који они имају на појединца и његову судбину. У том смислу нема велике разлике између Рата и мира и песме Царица Јелисавка и цар Татарин, на пример, будући да се и у епици велики руско-татарски сукоб из 18. века (време царице Јелисавете) опева кроз визуру Црногораца који су, у оквиру овог великог, водили свој лични рат за круну оца Симеуна „и одежду светога Јована / златну штаку светог оца Саве, / бритку сабљу силнога Стефана / и икону оца Димитрија“ – своје магично наследство које ће им донети коначно ослобођење од Турака.

Какво је у тој поезији схватање града, а какво је опет виђење града усвојено у новије време?

Град је, историјски посматрано, крајње нестабилан појам. У средњем веку он је у читавој Европи, па и на Балкану, био утврђење на брду, војни објекат од тврдог материјала, опасан зидинама. Новоподигнути средњовековни градови углавном су били скучени и тесни, са скромним садржајем: касарном, црквом и станом за господара града (кастелана или, касније, диздара). Током вишевековне турске управе, развој градских целина на Балкану узима ток битно друкчији од онога што се дешава у Европи. Како је турско царство било велико и – у доба своје највеће снаге (16. и 17. век) – прилично безбедно, у његовим тада средишњим деловима настају насеља без зидина, отворена ка окружењу, са живом водом и добрим проветравањем. Такво се насеље у литератури зове „стари балкански град“ и може се препознати како на територији бивше Југославије, тако и у околним земљама као што су Бугарска, Грчка, Румунија и Албанија.

Тај град епика има у виду кад пева о хајдучким одласцима „у град на пазар“ . За епског певача, то је био изразито непријатељски и опасан простор у којем се по обичају завршавало или на пијаци робова, или у тамници. Та и тада формирана одбојност према градовима траје до дана данашњег, а током Првог српског устанка најбоље се видела у страсти са којом су градови нападани, рушени и потом напуштани. Власт над градовима за устанике је била важна јер је значила турски пораз и понижење, али за устанике саме град је и даље био опасно место: пошто га освоје, они су се, без разлике, враћали својим кућама, на село. Да ли вам то малко личи на Робина Худа?

Који се придев највише везује за град и која је семантика тог придева?

Придев „бели“, а његова семантика је толико сложена да је изискивала посебну књигу, коју смо моја млада колегиница Марија Илић и ја написале и објавиле 2006. У њој смо, надам се убедљиво, показале дубоку старину атрибуције „бели” плус „град” и њену нераскидиву везу са епским, асиметричним десетерцем, пореклом из праиндоевропске старине и да је формула „бели град“ старија вероватно и од тога. Све нам је то дало основа за претпоставку да је бели град у оба вида (као епска формула и као словенски топоним) остатак неког заборављеног, више пута транспонованог сакралног садржаја.

Кажете да је епска поезија изразито идеолошки означен жанр. На који начин су у последњој деценији митски и епски слојеви усмене традиције били злоупотребљавани?

Форма те злоупотребе добила је деведесетих година и свој технички термин: урбицид, односно убијање градова. Када проведете године скупљајући грађу за књигу каква је ова моја, схватите најстрашније да је историја градова заправо историја ратова, војна историја освајања и разарања без престанка. А војна историја, чија год била, увек је реализација неке идеологије, њена подршка и најбруталнија промоција. Епика заиста јесте изразито идеолошки опредељена књижевна врста. Она увек брани своје три вредности – веру, владара и државу – и страшно је конзервативна. Ниједна револуција – осим устанака против Турака – није никад нашла подршку у епици чији је идеал златно доба стварања царства, далека прошлост која се лакше идеализује што је дубљи јаз који је дели од времена у којем се пева. То је константа која се подмлађује у кризним ситуацијама и периодима лошег живота, дакле бољка која никад не ишчезава сасвим и не може се излечити антибиотицима. Она тражи озбиљан и дуготрајан психоаналитички третман.

Уз наводе старих и садашњих имена градова и села и примере из поезије, дајете и описе прошлог и садашњег постојања градова. Како је то у случају Ораховца, Призрена, Приштине...?

Мислите на косовске градове? У тренутку кад сам завршила овај лексикон, што ће рећи 2006, Косово још није било засебна држава па сам ја мирне душе могла говорити о српским градовима на Косову. И на независном Косову то ће и даље бити српски градови, јер их је епика таквим запамтила. Њихова актуелна историја је кратког даха и небитна у епским размерама. Косово, да вас подсетим, није увек и стално било у Србији, а ипак је епика певала о њему као о свом историјском терену са пуном свешћу да на њему више нема Срба. Ако сад Косово поново више није у Србији, то уопште не значи да после једном опет неће бити. Те су ствари подложне променама, а државе пропадању. Нарочито на Балкану. Нестало је Византијско царство пред чијим се владарем падало у проскинезу, а неће неке старе и нове републике! Стварно би био ред да се понешто већ научи и од историје.

У којим контекстима се све у усменој традицији јављао Истанбул, Стамбол, Цариград?

Цариград је град над градовима, царско и чудесно, али не и свето место. Светиња је само једна, Јерусалим. У начелу, песме Истанбул певају као далеко место које се, зато што у њему седи цар, може изједначити са њим. У Стамболу је још и Велика порта, капија чија је симболика јака и страшна тим пре што се поистовећује са сакралном симболиком градских и дворских врата на којима се дешавају ритуална и витешка убиства. „Смрт на капији“, стални епски мотив, најчешће се реализује као закуцавање некога копљем за градска врата.

Како је епски певач памтио и преносио информације о нашим и европским градовима и јунацима, шта се временом губило, шта је преживело?

Песме никад нису буквалан извештај са терена, већ увек подразумевају одређену интерпретацију. Овај поступак функционише доста добро све док у зупчанике не доспе неки каменчић, на пример име неког непознатог места са којим певач не зна како да се избори. Кад се то деси, тумачу не остаје друго до да се довијањем досети која би врста извитоперења била највероватнија за одређени тип певања, тј. који се стварни градови крију иза следећих имена: Книбурник, Тимок (а није ни Књажевац ни Зајечар), Чизма, Лорин, Сељаник, Хамед и сл. Тек се из контекста да наслутити да су у питању Кинбурн (два руско-турска сукоба код Кинбурншке косе у Црном мору, 18. век), Чешме (чувена руско-турска поморска битка код истоименог града у Егејском мору, 19. век), Флорина (или Лерин, град у Леринској Македонији), Солун (турско име Сељаник), Махмудија (град у Килији, код делте Дунава, Бугарска). Тимок, међутим, нисам успела да решим јер га песма смешта на обалу неког мора, не каже се којег. И поред свега, епски градови се највише памте по имену свога држаоца (од Прилепа Марко, Порча од Авале, Крушевац Лазаре) и то је оно што не ишчезава чак и кад је погрешно: Београд се увек везује за браћу Јакшиће, иако они у њему никад нису владали, Сталаћ увек за војводу Тодора, иако је за њега и у њему погинуо војвода Пријезда, Вучитрн за Војиновиће, иако је припадао Мрњавчевићима и тако редом. Историја градова је једно, а епска прича о градовима јесте и остаје пре свега књижевност.