О породичном насиљу више се не ћути

А то стра­да­ње ни­је увек пред­ста­вља­ло са­мо ба­ти­не и дру­ги вид фи­зич­ког зло­ста­вља­ња или пси­хич­ке тор­ту­ре, већ је, у по­је­ди­ним си­ту­а­ци­ја­ма, на жа­лост, зна­чи­ло и тра­гич­ну смрт. Ко­ли­ко је са­мо же­на уби­је­но, ко­ли­ко ро­ди­те­ља жи­вот за­вр­ши­ло од ру­ке сво­је де­це...

У ак­ци­ја­ма по­ли­ци­је и ту­жи­ла­шта­ва то­ком 2016. го­ди­не ско­ро да ни­је би­ло да­на да из не­ког од кра­је­ва на­ше зе­мље не од­јек­не уз­не­ми­ру­ју­ћа вест о по­ро­дич­ном на­си­љу. И бол­на сва­ка­ко, јер ма ка­ко и ко­ли­ко да се од­но­си у срп­ском дру­штву, са­мим тим и по­ро­ди­ца­ма, ме­ња­ју, мо­ра се при­зна­ти да се ди­љем на­ше зе­мље и да­ље до­ста по­ла­же на па­три­јар­хал­но вас­пи­та­ње, на по­што­ва­ње уну­тар фа­ми­ли­ја, на тра­ди­ци­о­нал­не и до­бре и ква­ли­тет­не по­ро­дич­не од­но­се.

Хап­ше­ња и при­тва­ра­ња на­сил­ни­ка сма­тра­на су нео­п­ход­ним ко­ра­ком ка­ко би се на­си­ље у по­ро­ди­ца­ма и спре­чи­ло, сма­њи­ло, али и за­у­ста­ви­ло. И ка­ко би се отво­ре­ни­је про­го­во­ри­ло о овој вр­сти на­си­ља, о ко­јој се у про­шло­сти ви­ше ћу­та­ло, али и да би сва­ки слу­чај био ре­ги­стро­ван. Ипак, пред­у­зе­те ме­ре и спро­ве­де­ни по­ступ­ци про­тив на­сил­ни­ка, без об­зи­ра на то што ће не­ко си­гур­но ми­сли­ти и ре­ћи дру­га­чи­је, све до кра­ја овог про­ле­ћа ни­су до­но­си­ли пра­ве ефек­те. 

Да се са­мо мно­го го­во­ри­ло ка­ко се на том пла­ну до­ста чи­ни и да се та­ко са­мо ства­рао при­вид, го­во­ре ре­зул­та­ти оства­ре­ни по­сле сту­па­ња на сна­гу ду­го при­пре­ма­ног За­ко­на о спре­ча­ва­њу на­си­ља у про­ди­ци, 1. ју­на ове го­ди­не. У пр­вих пет­на­е­стак да­на, пре­ма зва­нич­ним по­да­ци­ма ко­је смо до­би­ли од На­та­ше Зо­рић Жи­ва­но­вић, ру­ко­во­ди­о­ца слу­жбе за су­зби­ја­ње по­ро­дич­ног на­си­ља у По­ли­циј­ској упра­ви Ниш, слу­жбе­ни­ци ове упра­ве у скла­ду са но­вим за­ко­ном по­сту­па­ли су чак 48 пу­та.

У 16 слу­ча­је­ва из­ре­че­на је при­вре­ме­на хит­на ме­ра за­бра­не при­ла­ска и за­бра­не ко­му­ни­ка­ци­је са жр­твом – од то­га у 15 слу­ча­је­ва из­ре­че­не су исто­вре­ме­но обе ове ме­ре, а у јед­ном слу­ча­ју до­не­та је при­вре­ме­на и хит­на ме­ра уда­ље­ња из ста­на мо­гу­ћег учи­ни­о­ца на­си­ља у по­ро­ди­ци. Зва­нич­но, у истом пе­ри­о­ду и по­сле ак­ци­ја по­ли­ци­је до са­да је под­не­то 12 кри­вич­них при­ја­ва за кри­вич­на де­ла на­си­ље у по­ро­ди­ци, про­га­ња­ње и угро­жа­ва­ње си­гур­но­сти.

Са­мо у не­ко­ли­ко слу­ча­је­ва, од укуп­но 48 по­сту­па­ња, про­це­ње­но је да не по­сто­ји не­по­сред­на опа­сност од на­си­ља, у свим оста­лим та опа­сност по­сто­ји или је на­си­ље већ утвр­ђе­но. 

Ка­ко се број од 48 при­ја­ва, по­зи­ва и по­сту­па­ња за са­мо по­ло­ви­ну јед­ног ме­се­ца (овог ју­на) без­ма­ло сла­же са укуп­ним бро­јем слич­них и због ова­квих про­бле­ма ре­а­ли­зо­ва­них ак­ци­ја на ни­воу тре­ћи­не јед­не го­ди­не у прет­ход­ном пе­ри­о­ду на ју­гу Ср­би­је, ја­сно је да су са за­ко­ном сти­гли и пра­ви ре­зул­та­ти. Јер, ор­га­ни ре­да, ми­ра и без­бед­но­сти са­да има­ју кон­крет­ни­ја за­ду­же­ња, мо­гућ­но­сти и овла­шће­ња. И ефи­ка­сни­ји су.

А мно­ге жр­тве у но­вом за­ко­ну ви­де­ле су и про­на­шле спас.

О по­ро­дич­ном на­си­љу ви­ше се не ћу­ти и на­сил­ни­ци­ма, за ко­је се ми­сли да су се ве­што скри­ва­ли упра­во иза не­по­сто­ја­ња пра­вих за­кон­ских ме­ра и до­ско­ра не­ја­сне за­кон­ске ре­гу­ла­ти­ве, од­зво­ни­ло је и ло­ше им се пи­ше.