Потрага за старим вредностима

Као и све што се догађало у клубу вишеструких државних првака протеклих деценија, Академија је била замисао председника ШК Београд Аце Милићевића. И не само замисао, наизглед утопијска, него и обавеза, после свих тешких удара за клуб који не жели да се преда, а пре свега после смрти председника и спонзора Академије Миће Мушовића и клупског добротвора Моме Вучићевића. Ношен идејом да ће неко једног дана препознати и подржати праве вредности, Милићевић уопште нема намеру да одустаје после првих пет година рада:

– Основни циљ Академије је помоћ вансеријским талентима да напредују! Паралелно с тим, желимо да искористимо велику васпитну улогу шаха да наши ученици стасају у марљиве и упорне личности широког образовања, корисне прво за себе, а онда и за друштво.

Тај циљ је одавно постигнут. Нема клупског пријатеља или члана који на уласку у просторије ШК Београд, сада на врху фудбалског стадиона београдских „романтичара”, не застане да погледа паметне очи деце, међу којима ће са за многе чути у другим професијама, али ће им шах остати вечита љубав.

Одмах треба рећи да бесплатна школа не доноси само финансијске проблеме него и тренутке горчине, на пример када амбициозни родитељи оду без речи у други клуб, тражећи више. Чини се да је, међу осталим заборављеним вредностима, најтеже оживети осећај захвалности или клупске припадности.

Наравно, жеља за што бржим и већим успехом често омета хармоничан развој, или захтева много интензивнији рад за појединце. О томе говори и интернационални мајстор Јован Тодоровић, предавач у Академији:

– Идеја је била да се ради на класичним принципима, по узору на совјетску школу, пре свега да им се развије сопствени начин размишљања. Током године смо често били понети такмичарским резултатима, посебно Аделе Великић и Веље Ивића, а требало је да будемо јака срца, да не маримо за резултате него да наставимо са школовањем, па тек онда да их пустимо да играју. Неке ствари се тек сада код њих буде. На пример, у партијама Аделе, Михајла Савића и Жике Перовића све се чешће види корист од похађања курса проблемског шаха.

Питамо професора физике Јована Тодоровића, по чему се академија разликује од многих других шаховских школа код нас и одакле му толико ентузијазма за њу:

– Реално, основна је разлика што Академија није комерцијална него бесплатна. У капитализму је све комерцијално, али ми смо живели у бившем систему, од којег смо много добили и природно је нешто и да вратимо. Аца Милићевић је био убедљив, ја сам се опирао, али није вредело против његовог ентузијзма и љубави. Мотивисали су ме и небројени разговори са покојним Момом Вучићевићем, круг пријатеља је давао атмосферу...

Ни други стални предавач, мајстор Фиде и професор Немачког Иван Мартић, нема проблема са ентузијазмом у овом пројекту:

– То је исто као и рад у просвети, човек осећа радост када пренесе знање, када види како се неке идеје примењују у пракси. Са сваким сам радио на различит начин, на почетку највише са Вељом Ивићем. Радовао сам се пратећи развој његовог талента или када сам ишао са њим у Праг. Био сам веома срећан када сам добио опкладу са Аделом, на кадетском првенству 2013, да ће после скромног почетка са два ремија, да добије све партије до краја. Свако је занимљив на свој начин, сада највише радим са Јованом Срдановић, која упија знање. Не намећем јој свој стил, поштујем њен. Стварно сам поносан на то како је победом на Омладинском првенству Србије начинила изванредан подвиг, како је налазила за таблом изузетна решења. Пет година рада је прошло за час, са сваким је посебан доживљај, човек се осети срећан и поносан што ради са таквим талентима. Једино је незгодно што не могу да са праве дугорочни планови, јер зависе од новца за такмичења.

И упркос свему, с једне стране беспарици, а с друге –чињеници да се истовремено ради с децом различитих нивоа, полазници Академије су остварили – и прославили у клубу, јер без тога не може – много блиставих резултата. Последњи припадају Адели Великић, која већ три године игра у државној репрезентацији, недавно је постала сениорска државна првакиња, а на управо завршеном турниру „Сребрно језеро” освојила и норму за женског велемајстора. Пре тога је била шеста на Кадетском првенству света и освајач златне медаље на Студентском првенству Европе, и у појединачној и у екипној конкуренцији.

Велимир Ивић је такође био шести на Кадетском првенству света и омладински првак Србије са непуних 13 година. Свега нешто старија била је Јована Срдановић када је ове године постала омладинска првакиња Србије до 20 година.

Једнако импресивни су и резултати курса проблемског шаха који у оквиру Академије пуни четири године. Илија Серафимовић је био победник Међународног симултаног решавачког такмичења у конкуренцији до 12 година, а данас, са непуних 13, један је од најперспективнијих шаховских проблемиста света. Живојин Перовић је троструки европски кадетски првак у решавању проблема, а Марко Ложајић је одмах уз њега, упркос томе што је сада успешни студент у Тибингену. Сви таленти полазника Академије изван шаха, као што су Јованин балет или Илијина кошарка, заслуживали би посебан чланак…

Као у време када су изузетни људи играли шах, а многи врхунски шахисти били такође изузетни људи.