Никад више шверцоване гардеробе на улицама

– Онај ко у текстилу ради легално нема никакве шансе против оних који исти посао обављају илегално. Сива економија у нашој држави могла би да се преполови за три месеца, ако би неко имао интерес да то учини. Међутим, чини ми се да је ово пројекат државе. А како другачије да се назове, ако држава пропушта да спроведе законе које је сама донела, објашњава наш саговорник. Процењује се да се 30 одсто економске активности у Србији одвија далеко од очију државе, па се због тога не наплати између петине и четвртине могућег ПДВ-а и више од четвртине пореза на доходак и доприносе. Један од великих извора сиве економије су управо пијаце. Ту се процењује да је чак 70 одсто промета на црно, а продаје се све – од хране, преко гардеробе, до цигарета и пића. Исто толико се процењује да је нелегалног промета и у сектору услуга. Откуд роба на улицама и ко је снабдевач, ако закон каже да се роба широке потрошње не може продавати на местима која нису предвиђена за то. Такође је јасно дефинисано да на зеленим пијацама не може да се продаје и ова роба, без обзира да ли је правно лице регистровано или не.

Кнежевић каже да 80 одсто те робе улази кроз канале шверца. Тренутно највише овакве робе стиже из централне Италије, Турске, па тек онда из Кине. Један део пласирају домаћи велепродавци и произвођачи, али тврди да су „врата” кроз која улази највећи део те робе она на царини.

– Без контроле рада царине нема напретка у борби против сиве економије. Свако ко продаје робу требало би да има фактуру или фискални рачун као доказ где је робу законито набавио. Већина ових који продају на улици и пијацама немају никакву документацију. Зато тврдим да је реч о „социјалном програму државе“ у којој се годишње на црно прометује од осам до 10 милијарди евра – каже наш саговорник и додаје да је много оних којима је у интересу да се овакво стање задржи и зато се ништа ни не мења.

На тржишту је највише текстилне робе која се продаје без порекла, затим следе ауто делови, друга роба широке потрошње, али и  занатске и друге услуге које су ван контроле. Наши саговорници из текстилне индустрије кажу да не помаже много ни Закон о инспекцијским пословима који је током представљања јавности био обећавајући. Ни он се, кажу не примењује.

– Он јесте објединио функције инспекције, али она, ма колико овлашћења имала, не може стати на крај сивој економији, ако нема интереса да се овај проблем реши и на другим нивоима, на пример, царини – кажу наши саговорници.

Домаћи текстилци тврде да овакво стање траје годинама, али да им се чини да никада није било горе. За домаће произвођаче је тренутно велики проблем и све већи број секнд хендова, радњи са половном робом. И док се у многим европским земљама оваква роба може продавати само под условом да је домаћег порекла, ми увозимо половну робу из Европе.

И у половној одећи је огроман део шверцоване робе. Велике количине гардеробе стижу у контејнерима по невероватно ниским ценама, а безмало 70 одсто такве робе се продаје на пијацама где нема ни фискалне касе нити се наплаћује ПДВ. Ако на сваком одевном предмету иде по евро зарада, а увезе се по више стотина хиљада комада неког дела гардеробе, заради се много, а исто толико је и држава на губитку. Како кажу домаћи произвођачи уз десетине дажбина држави, не постоји никаква шанса да сашију панталоне за 800 динара и буду конкурентни.

Онлајн продаја

На питање да ли домаћи текстилци могу да зараде продајући робу преко интернета, већина каже да је то нешто на шта се може рачунати, али да код нас овај вид трговине још није заживео довољно.

– Конкуренција је огромна и много већа него у класичној продаји. Ту за сада има места за велике играче, док су малима пласмани и даље безначајни – каже Милан Кнежевић.