Реконструкција за нови почетак

Када се Великом двораном Дома синдиката сутра увече проломе први тактови чувене песме Душана Јакшића „Београде”, коју ће под управом Војкана Борисављевића извести Уметнички ансамбл „Станислав Бинички”, биће то увод у опроштајно вече, бесплатно за посетиоце, пред велику реконструкцију шест деценија старе сале која памти многе славне личности и догађаје.

Након 27 отпеваних и одрецитованих нумера које ће интерпретирати нека од великих имена „старе музичке гарде”, певачи који су обележили историју овог београдског здања за крај ће заједно извести песму „А сад адио”. Уз чувени „Звиждук у осам” и Ђорђа Марјановића, „Одисеју” и Леа Мартина, Жарка Данчуа и Наду Павловић, Бети Ђорђевић и Бориса Бизетића, Биљу Крстић, Јадранку Јовановић, глумце Љиљану Стјепановић, Мину Лазаревић, Милана Гутовића, Ану Софреновић, публика ће се присетити неких старих времена када је испред Дома синдиката остало 2.000 људи у нади да ће ипак ући и слушати концерт великог Јехудија Мењухина. Или оних давних Фестовских дана када нико није препознао славног Џека Николсона јер је – пустио браду...

Била су то времена када су мермерним холом здања на некадашњем Тргу Маркса и Енгелса шетали Елизабет Тејлор и Ричард Бартон, Ингрид Бергман, Виторио де Сика, Роман Полански, Реј Чарлс и Ела Фицџералд, Артур Рубинштајн, Дизи Гилеспи, Београђанима певале велика Џозефина Бекер и француска музичка икона Миреј Матје, када су уживо могли да виде Шарла Азнавура и Ива Монтана, чују шта има да каже Сергеј Бондарчук....

– Са „Биничким” ћемо извести евергрин домаће и стране песме које су се некада певале у тој дворани – каже композитор и диригент Војкан Борисављевић који је у Дому синдиката први пут наступио 1967. и то са Душаном Прелевићем, који је тада имао 18 година.

– Било је питање престижа наступити у Дому синдиката који је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века био нешто попут париске „Олимпије”. Посебно је било важно наступати на фестивалским вечерима, и посебно је то било важно музичарима. Са распадом старе државе дошао је кризни период и за Дом синдиката. А онда су 2006. почеле „Песме Драгана Стојнића” и две године касније, после дуго времена, виђени су испред зграде тапкароши. И, као да је дворана поново оживела – присећа се Бoрисављевић.

Млади певач Душан Свилар у овом здању наступао је више пута. Између осталог, и на концерту са Кемалом Монтеном 2014, последњем који је чувени Кемо одржао у Београду.

– Када сам први пут видео салу, било ми је јасно како је то некада изгледало. Она седишта могу лако да вас врате у прошлост. Тај први пут када сам ушао у Велику дворану замишљао сам у црно-белој техници људе који чекају да почне представа. Мислим да је та сала једна од најбољих у Србији. У Београду је сигурно најбоља. И када је реч о акустици и интимној атмосфери са публиком која вам је близу и из последњег реда – каже Свилар, који ће сутра увече отпевати песму „Љубав је само реч”.