Злочин без казне

Једна од традиционалних идеја правне државе је да се „злочин не сме исплатити”. Али да ли је увек тако ? Нису ли неке државе, како оне праве, тако и лажне, тј. квазидржаве, баш на злочину саздане?

Хашки трибунал управо је ослободио од оптужбе једног од бивших команданата тзв. ОВК и некадашњег „премијера” Косова Рамуша Харадинаја, као и још једног припадника руководећих структура, док је трећег оптуженог осудио на казну од шест година затвора, што се добро уклапа у до сада већ устаљену праксу благе казнене политике према учиниоцима кривичних дела на штету Срба. Сетимо се пресуде Насеру Орићу. Лаконски може да се закључи да је у случају ових ослобађајућих пресуда примењено начело „indubioproreo”, те да је кривица ових оптужених остала само на нивоу сумње, због чега је пресуђено у њихову корист. Овај случај ипак не може само тако да се објасни.

Током овог суђења могло се уочити застрашивање сведока, од којих су неки и убијени. Неки сведоци су одбили да се одазову позиву, а Хашки трибунал очигледно није уложио довољно напора да те сведоке примора на сведочење.

С обзиром на то да је Харадинај заузимао високу хијерархијску позицију у тзв. ОВК, скоро да је невероватно да његова кривица није могла бити утврђена на нивоу командне одговорности. То значи да је у већини случајева скоро довољно доказати било који злочин потчињених, па да командант свакако одговара.

Tешко је зато отети се утиску да је Харадинај гоњен „преко воље”, што је и довело до ослобађајуће пресуде. Не треба заборавити ни да је претходно под веома сумњивим околностима и супротно пракси самог трибунала, пуштен да се брани са слободе, те да му је чак на иницијативу Унмика омогућено да се несметано бави политиком. Неке оптужене је, по свему судећи, „бављење политиком” довело до тога да буду кривично гоњени и притворени, али ето, за бившег команданта тзв. ОВК, бављење политиком је добар разлог да не буде у притвору.

С обзиром на све то што је пратило ово суђење, тешко да је било ко иоле упућен очекивао другачију одлуку Хашког трибунала, и то не зато што је уверен да се кривица Харадинаја објективно не може доказати, већ зато што су постојале сасвим очигледне индиције да они који то могу, његову кривицу не желе и неће да докажу. Ова пресуда још увек није правноснажна, али се с обзиром на све околности тешко може очекивати другачија одлука жалбеног већа, које ће преиспитати првостепену пресуду ако тужилац уложи жалбу, а он би то морао учинити. Ако би ослобађајућа пресуда била потврђена, онда би то значило да се за кривична дела којих је ослобођен, Харадинају не може више судити, како пред самим Хашким трибуналом, тако ни пред националним судовима. То не искључује могућност да он буде кривично гоњен у Србији за неко друго кривично дело, које није било обухваћено хашком оптужницом. Уколико је заиста неко моћан опструисао ово суђење и ометао тужилаштво у прикупљању доказа или на други начин онемогућавао доказивање кривице овог оптуженог, онда би само тужилаштво то морало да изнесе у јавност, и то без одлагања, а не у неким будућим мемоарским забелешкама, као што сада из књиге Карле дел Понте можемо да се упознајемо с њеном „накнадном памећу” и сазнајемо неке нове „истине”. Богиња правде је „слепа”, јер судска правда треба да буде независна и непристрасна, али у овом случају, само неко заиста „слеп” може да поверује у недостатак доказа о кривици бившег команданта такозване ОВК.

Професор Правног факултета у Београду