Иво Андрић о Космету

Мање је познато, сем историчарима, да се проблемом Космета и данашње Албаније, као и свих оних проблема који из тог сложеног питања произилазе, бавио и наш велики писац Иво Андрић, наравно, као дипломата и службеник Министарства спољних послова. По службеној дужности написао је 1939. године за тадашњег председника владе Милана Стојадиновића текст на дванаест куцаних страница како он види ондашњу унутрашњу и спољну ситуацију са посебним нагласком на Балкан и балканске државе, с новоствореном Арбанијом (како се тада звала држава Албанаца, односно Арбанаса).

После скоро четрдесет година, 1977. године Андрићев текст објављен је у загребачком „Часопису за сувремену повијест” са уводним коментаром Богдана Кризмана, који га је громопуцателно назвао елаборатом, а Родољуб Чолаковић, као тадашњи председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића у Београду – службеном белешком.

Био то елаборат или службена белешка сасвим је свеједно, јер за разлику од Кризмана Чолаковић у свом одговору није, заправо, написао оно што би данас могао да напише, јер је то било време после обрачуна с маспоком у Хрватској и либералима у Србији. Врховни „бог Зевс” из Кумровца био је још жив, а оно што у политици није смело ни да се помисли а некмоли каже пребацивано је на терен културе која, ваљда, пред предстојећи распад Југославије никад није била политизованија.

Ћутање о Андрићевом елаборату (службеној белешци) прекинуо је после Титове смрти Ибрахим Ругова, као тадашњи председник Друштва писаца Косова и Метохије, оптуживши Андрића за српски национализам (!?), чија дела због тога не могу бити проучавана у школама српске јужне покрајине. Тако је и један нобеловац, награђен за вредност и хуманост свог дела, постао српски националиста!

А ево шта је Андрић написао у свом „домаћем задатку” за Милана Стојадиновића. Текст је писан са оном Андрићу својственом књижевном уздржаношћу, покушавајући да Стојадиновићу предочи све могуће варијанте и тада сложеног албанског проблема. Подсећајући најпре на тајни договор Бугарске и Србије, из 1912, којим је „Србији признато право на дотадашње турске територије северно и западно од Шар-планине” и на чињеницу да су српске трупе „постепено запоселе целу северну Арбанију до Тиране и Драча, Андрић помиње деобу интересних сфера између Србије и Грчке, одреднице Лондонског пакта и каснију промену односа, којима је Италији признато „право да руководи спољним пословима Арбаније”, југословенско противљење, 1920. године, давању таквог мандата Италији, констатујући да је наша делегација закључила „да је најбоље решење, ако се Арбанија учини независном државом у границама од 1913. године”.

Као једна од победница у Првом светском рату, подсећа Андрић, држава СХС, по обећању Клемансоа, „добила би Скадар, Дрим и Св. Јована Медованског”. У тексту има још низ врло значајних и занимљивих детаља, док се на последње две странице говори о проблему који нас данас највише занима и тишти. Истим, мирним тоном Андрић анализира оно што је и пред Други светски рат и, нажалост, ових дана била болна српска тачка – проблем Космета и матичне албанске државе.

Залажући се за гледиште „Балкан балканским народима”, дипломатски вешто Андрић показује да би био опасан преседан ако би ванбалканске силе, па макар то била и Италија, узеле један део балканске, у овом случају албанске територије, закључујући: „С обзиром на све што смо рекли напред, за нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да, тј. од два зла изабрати мање”.

Онај ко се бар мало разуме у граматику, закључиће одмах да је поменута реченица условно-погодбена и да је неизбежно проистекла из претходне Андрићеве анализе политике великих, ванбалканских сила.

Андрић потом говори о компензацијама у материјалу који је писан пре 20 година „када се постављало питање деобе Арбаније”, наглашавајући оно што је за нас у овом тренутку важно – стратегијско осигурање Косова. У склопу целог тог проблема славни писац помиње узимање Скадра, али опет условно-погодбено, што је иначе била један од опција за време Првог светског рата, што су чак предлагале и велике силе, а онда одустале од ње.

Свој реферат Андрић завршава следећим речима: „Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 2-300.000Арбанаса, али су већином католици чији однос са Арбанасимамуслиманима никад није био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава”.

Све владе, као што је познато, од својих саветника траже мишљење о круцијалним питањима државе. Као савестан службеник Андрић је своје мишљење о проблему Косова изнео као најбољи историчар, без емоција, мирно и сталожено, задржавајући увек, кад је реч о питањима која задиру у национална осећања, ону мирноћу, познату из његових књижевних дела. Велики наук за данашње дипломате и политичаре, било да се слажу било да се не слажу с великим писцем.