Ана Брнабић показала шта може „икебана”

На личне увреде, а било их је много, није одговарала ни у 18 сати дугој скупштинској дебати, али је зато и те како изненадила све отменошћу с којом их је слушала и сигурношћу и оштрином којима је бранила резултате претходне и планове своје владе. Укупним понашањем у парламенту послала је поруку да неће бити тако лака мета, како се некима, можда, учинило.

Ко је имао стрпљења да слуша комплетну дводневну расправу, могао је да види и чује да су се сви припремали најбоље што су могли. Опозиција се потрудила не само да пронађе што више синонима за опис Брнабићеве као „Вучићеве марионете”, већ и да открије ствари о могућем сукобу интереса будуће премијерке и да затражи одговоре од ње, јер јавност има право да зна све о томе. Мандатарка се, са своје стране, потрудила да предвиди сва могућа питања и припреми одговоре. И посланици владајуће коалиције добро су се припремили. Они из мањих партија нису могли да нахвале Брнабићеву што је баш њихове лидере изабрала у свој тим, описујући све бенефите који ће из тога проистећи. И напредњаци су дали све од себе да покажу да је Ана Брнабић њихов кандидат, иза кога стоје као један. Било је и оних напредњака који су се толико занели у хвалоспевима да су се и њихове страначке колеге вртеле на месту, јер такав наступ у јавности обично изазива ефекат супротан од жељеног.

Брнабићевој је опозиција највише замерала што је истицала континуитет своје владе са претходном, што није страначка личност и што ће „моћ црпети из Александра Вучића”, да неће имати никакав ауторитет, да је због компромиса у тиму задржала људе које никако није смела. Тешко да је опозиција очекивала да ће Брнабићева да направи некакав радикални заокрет у односу на владу Александра Вучића, па се на континуитету инсистирало само зато да би се критиковало све што је садашњи председник, а претходни премијер урадио. Брнабићева је на те критике одговарала подацима шта је све урађено, наводећи да су то резултати тима: „Овај тим, да се разумемо зашто није мењан, у августу прошле године је добио подршку ове скупштине и од тада учинио многе одличне промене и имамо добре резултате.”

Колико није хтела, а најавила је да то неће ни убудуће чинити, да одговара на личне увреде, толико је врло одлучно бранила сваког кандидата за министра, наводећи до детаља шта је ко од њих у свом ресору добро учинио. Да ли би она баш те људе изабрала да је, на пример, лидер најјаче странке која има највише посланика у парламенту, тешко је претпоставити. Али, замерати јој што је у одабиру министара своју реч, сасвим сигурно, имао и Александар Вучић, лидер најјаче и странке која сама има највише посланика јесте, благо речено, смешно. Да би влада била изабрана и имала подршку за законе које предлаже Скупштини Србије, мора иза себе имати парламентарну већину, а може ли је имати ако се премијер не договара са, пре свега, председником најјаче странке? Не може, наравно.

Осим тога, да јој се тим који је Вучић саставио, а она преузела, није свиђао, не би, ваљда, ни била његов део. Брнабићева је на примедбе о моћи Александра Вучића одговорила овако: „Што се тиче политичке моћи коју председник Републике има, мени је свих ових година изгледало да он сву своју политичку моћ црпи из резултата рада владе, који су неупитни. Ово о чему причамо два дана, грађани препознају и онда гласају. Што више грађана гласа, он има већу политичку моћ коју вуче из резултата, а не из ауторитативне или диктаторске моћи, неупитних резултата.”

Опозиционе критике што мандатар није страначка личност већим делом су биле намењене нервирању напредњака, који су, како је истицано, „трчали и лепили плакате, борили за сваки глас”, али нико од њих није био довољно добар да добије премијерско место. Напредњаци су на ово одвратили одлучним ставом да је Ана Брнабић њихов премијер, а незадовољство које постоји и које, сасвим сигурно, није мало, задржали су у себи. Заузврат, Брнабићева им је својим држањем у парламенту показала да ће умети да брани њихову владу боље, можда, и од њих самих. Опозицији са овим „фикусом” неће бити лако, нарочито ако одржи обећање да ће уредно долазити у парламент и одговарати на њихова питања. То се видело у дебати о влади.