​Борба за публику

То је пресудно утицало на његов избор по завршетку средње школе. Након двоумљења „шта даље” oпределио се за професију која је обележила његово детињство. Позив да заигра у београдском Народном позоришту обележио је његову каријеру.

– За мене је то значајна прекретница и потврда да скоро деценија играња у мојој матичној кући у Зрењанину није прошла незапажено. Ту сам пекао најбољи могући занат и играо и оне улоге које би у Београду чекао ко зна колико дуго. Али глума у мањим градовима носи додатну одговорност. Свуда је мало публике јер људи у трци и јурњави за преживљавањем све мање иду у позориште. У борби за хлеб култура је у другом плану. Кад сте глумац у Зрењанину, Кикинди, Вршцу, Шапцу морате се додатно посветити послу какао бисте задржали верну публику. То доприноси глумачким страстима и посвећености игри.

Мада је уписао Академију уметности у Новом Саду то му је исте године успело и на ФДУ у Београду који је завршио у класи професора Владимира Јевтовића.

– Не могу да издвајам улоге које су пресудно утицале на моју каријеру. Важно је да ме изместе из зоне комфора и натерају да се упустим у трагање. Трагања знају да буду напорна, интензивна, мучна, али и мудра. Свакако нису узалудна. За нову улогу препоручиле су ме претходне, међу којима су улоге у представама „Чудо у Шаргану”, у режији Милице Краљ, „Збогом жохари” Слађане Килибарде и „Дон Жуан” коју је режирао Игор Вук Торбица. Од филмова у којима сам глумио издвојио бих „Живот и смрт порно банде” редитеља и сценаристе Младена Ђорђевића, „Зверињак” Марка Новаковића, „Непослушни” Мине Ђукић и „The Box” Андријане Стојковић, као и  тв-серију „Вере и завере” Ивана Живковића, по роману Александра Тишме, каже Иван Ђорђевић.