Митови и легенде иза гвоздених врата

И баш као што су је некада насељавали разни народи, сада је настањује шаролика флора и фауна.

Ова најдужа клисура-пробојница у Европи, дужа од сто километара, чија јужна страна – десна обала Дунава – припада Србији, а северна, уз леву обалу, Румунији, представља уточиште за бројне ретке биљне и животињске врсте. Национални парк „Ђердап” једно је од 59 међународно значајних подручја за биљке у Европи и једно од 42 за птице. Међу строго заштићеним врстама фауне највише је птица, риба и сисара. Од флоре, издваја се 15 биљних врста које постоје само на Балканском полуострву, као што су панчићев маклен, дан и ноћ, мајчина душица, власуља... Постоји и неколико карпатских ендемита, за које се сумња да постоје ван Карпата и околине, а то су слатка шаргарепа, звончић одсвудглед, девесиље и друге. Међународним конвенцијама заштићени су и водена папрат, дегенова кошутица, водени орашак, смичак, оштрица... Све те биљке, али и животиње, нашли су уточиште у живописном крајолику којег красе многе пећине, планине попут Мироча, сијасет понора и извора, клисуре и котлине, као и језера, међу којима се издваја Ђердапско – највеће у нашој земљи, чије се две трећине налазе у Србији, а једна у Румунији.

Свега, дакле, има иза Демир-капије, односно „гвоздених врата”, како гласи још један турски назив за Ђердап. Али, супротно народној изреци, њих у прошлости најчешће није отварала лепа реч. Многи народи су кроз историју ратовали за ово подручје од капиталног стратешког значаја. О траговима њиховог боравка и данас сведоче споменици културе и археолошка налазишта, али и артефакти у Музеју Лепенског Вира и Археолошком музеју Ђердапа, који се надовезују на природна чудеса овог дела Србије.

Први трагови насеља су из времена мезолита (7.000–6.000 година пре нове ере). У нешто „ближој” историји – од 800. године пре нове ере – овуда пролазе Трибали, Дачани, Аутаријати и други старобалкански народи. Век пред нову еру обележио је долазак Римљана, који на Ђердапу постављају пограничну зону свог царства и граде војни пут (via militaris) дуж десне обале Дунава за пролазак трупа и пловила. Поједини његови делови сачувани су и данас. Мост који је император Трајан подигао почетком 2. века повезивао је Горњу Мезију и Дакију. Четири преживела стуба ове својеврсне дунавске тријумфалне капије сачувана су и конзервирана код Кладова, док је у клисури Казан сачувана Трајанова табла – натпис у част цара-градитеља, уклесан у стени.

У трећем веку после Христа појављују се и Словени, а наредних столећа ова област припадаће Византији, Бугарима, српској средњовековној држави Немањића, па и Турцима, који ће се за њу у новом веку отимати с Аустријанцима. Од српских устанака, десна обала остаје део Србије, с изузетком окупаторске власти у оба светска рата.

Лепоте овог предела данас се могу сагледати и са неколико видиковаца, од којих су најатрактивнији Велики и Мали штрбац на Мирочу, изнад клисуре Казан – најужег дела Дунава. Одавде поглед пуца од Карпата све до Дели Јована и Великог крша. Међу познатијим природним осматрачницама је и Гребен, којег је на међународном Геолошком конгресу у Будимпешти 1900. године Јован Жујовић назвао најлепшим брегом на Балкану, и Капетан Мишин брег, назван, разуме се, по Миши Анастасијевићу. Да ли је овај чувени дунавски капетан имао сусрете с митским бићима о којима се приповедало у овим крајевима, није познато. Али, овдашње становништво их се, богме, плашило.

На листи најомраженијих створења из тих предања свакако је кепец ђаволиког изгледа, с козјим ушима и ногама, дугом белом брадом и купастом капом на глави. Настањен у вировима Дунава, излазио је само ноћу да дави жртве које би се купале на забаченим местима или испадале из чамаца и бродова. У Лепенском Виру су, пак, имали предање о белуги – митском чудовишту, џиновској дунавској моруни која је израњала из дубина реке и нападала човека.

Остаци насеља Лепенаца данас су светски познато археолошко налазиште ове јединствене мезолитске културе коју је 1967. открио Драгослав Срејовић. Али, од 1965. до 1971, у периоду изградње бране и акумулације за ХЕ „Ђердап 1”, откривено је још 30 локалитета од доба мезолита и раног неолита, до позног средњег века. Кад је реч о средњовековним тврђавама, у овом делу српског Подунавља најважнија је свакако она у Голупцу. Археолози су тамо нашли стотинак предмета од керамике, гвоздених алатки, секира, будака, копаља, реза за затварање врата и других предмета. У близи утврђења налазе се остаци турског купатила и Спомен-чесма Завиши Црном, подигнута 1964. у част тог пољског витеза, који је погинуо у 15. веку бранећи утврђење од Турака.

Не чуди онда да се Ђердап, осим што је од 1974. године национални парк, налази и на листи кандидата за Унескову листу светског културног наслеђа. Остаје нада да његов упис у памћење света неће бити само мит.

Лична карта Ђердапа

637,99 километара квадратних је површина националног парка

4 споменика културе

19 археолошких налазишта

27 насеља

35.000 становника

Водени вртлог

Владимир Рогановић, уредник едиције, подсећа да Дунав повезује 10 европских држава и да је његово древно име Истар (грч. Истрос, Океанов и Тетијин син, краљ река) забележено још у Хесиодовој Теогонији (VIII–VII в. пре н. е.).

– Подручје Ђердапске клисуре – Гвоздених врата, границе горњег и доњег тока Дунава, простор је где је култура (Лепенски Вир) била развијена 9.500–5.500 година пре н. е., много пре него што су Јасон и аргонаути у потрази за златним руном крочили на ово тле. Из времена кад је Дунав био граница Римског царства потиче латински назив Danubius (од келтског danu, велика вода, река), први пут забележен код Јулија Цезара и Салустија Криспа (I в. пре н. е.), из којег су у европским језицима изведена данашња имена реке. Гвоздена врата (фр. Portes de fer, рум. Portile de fier), један од назива Ђердапа, директан је превод његовог турског имена Демир-капија. Топоним Ђердап балкански је турцизам (тур. gerdap, водени вртлог, ковитлац) – наводи Рогановић.