Повратак из Хага

Пре неколико година, дошао је у редакцију „Гласа југа” старији Албанац из околине Дечана и рекао да су му 1998. године отели пријатеља Вучића Вуковића: „Био је то један од најбољих људи које сам знао, никоме се није замерио. Дошао је у своју кућу са Изетом Гутићем да узму неке ствари, ОВК је контролисала село, отео их је и у мусафирској соби мучио наставник албанског језика Абдуљ Шаља. Касније су их пребацили у Јабланицу, тамо је био Рамуш”. Тражио је тај Албанац да му не спомињемо име, и из џепа извадио на неколико страна описану отмицу – његов покушај да спаси пријатеља. Упозорен да ово сведочење може бити занимљиво за Хашки суд, он је одмахнуо руком да од тог суда нема ништа и да је Рамуш „завршио и завршава посао!” Проверили смо податке о отетима Вуковићу и Гутићу, све се поклапало, сведочење је објављено.

Након извесног времена појавио се и хашки истражилац, сумњичав, како и треба да буде, према писању нискотиражног енклавског гласила. Молио је да му се уприличи разговор са аутором сведочења (текст смо пренели у оригиналу, са правописним грешкама). Потражио сам потенцијалног сведока на телефон који сам имао, јавио се неки рођак који не зна ни реч српског језика. На крају смо успели да се чујемо, насмејао се на помињање Трибунала и Хага. Нисам га много убеђивао да се састанемо: „Може, само да будемо нас тројица, да причамо”, кратко је завршио. На састанак са хашким ауторитетом довезао га је онај исти рођак са којим сам се чуо, и који је остао да чека у колима испред уговореног места за састанак.

Засипао је овај господин истражитеља гомилом података о отетим Албанцима, Србима, Ромима, поименце набрајао ко је шта радио и ко је камионом возио отете несрећнике до Радоњићког језера, где су их касније налазили поубијане. Истражитељ је бележио, запиткивао и на крају затворио своју свеску великог формата. Изгледао је немоћан пред толиком количином података изговарајући се да му треба очевидац, човек који је видео како Рамуш убија. Све остало није доказ, није доказ ни наставник албанског који људе одводи у смрт, није доказ то коме је просветни радник мучитељ предавао заробљенике.

Изненадио ме стални осмех на лицу сведока. Знао је да од овога нема ништа, и да није био у оваквој позицији могао бих његово понашање схватити као победничко. Своје казивање завршио кратко: „Они ће пустити Рамуша.”

Хашки службеник је поражен, а можда је пораз део његове стратегије и посла, за тај пораз је чак и веома добро плаћен.

Оног тренутка када је дукађински господар живота и смрти пуштен да се брани са слободе, било је јасно да је суђење завршено и да су му сведоци понуђени на одстрел.

Према провереним подацима, један од очевидаца који је невиног Рамуша видео како пуца у људе био је и Ром Кујтим Бериша. Вест да је видео злочин била је посвећена тајна малог броја одговорних људи. Но, ипак дошла је до великих ушију КЛАНА, па су Кујтима у Подгорици прегазила кола. Мрачна неосветљена улица, неприлагођена брзина, несрећан случај.

Чувар у дискотеци, шверцер оружја, организатор и извршилац убистава и етничког чишћења, господар Метохије, премијер, пријатељ међународне заједнице, интимус шефова Унмика и победник Хашког трибунала. Рамуш је екстремни моћник; међународни суд га је пустио да се брани са слободе, а он је одрадио ситнице на терену; куповао је сведоке, неколико предмета и у Србији; једино је њему дозвољено да се из Хага бави политиком, зато је за себе узео Метохију; одбранила га је жена Тонија Блера.

Када је одлазио у Хаг за њим је нарицао међународни прокуратор Сорен Јесен Петерсен, жалио је „истинског пријатеља”. То што десетак људи између његовог одласка и доласка више нису у животу ствар је личне слободе.

А о нашој слободи, о институцијама, сада можете питати Рамуша, све је у његовим рукама, јер он има довољно крви на рукама.

(Аутор је уредник КиМ радија и „Гласа југа” из Чаглавице)