ДС и ДСС на раскршћу

Оштри вербални сукоби између најистакнутијих представника Демократске странке и Демократске странке Србије настављени су и јучерашњим (индиректним) дуелом између Драгана Шутановца, министра одбране и потпредседника ДС-а, и Андреје Младеновића, портпарола ДСС-а. Шутановац је у интервјуу „Вечерњим новостима” рекао је да је добро да је ДС био у влади, јер се „видело шта је ДСС све спреман да уради Србији”, као и да је убеђен да је тако ДС спречио „даљи прекид односа са ЕУ и очигледан сценарио да у ширем региону Косова дође до сукоба који би ескалирали и од Косова направили Бејрут с несагледивим последицама”. Младеновић је на то изјавио да Шутановац својим изјавама у потпуности потврђује да је он „први министар одбране Србије који је заправо по свом менталном склопу и карактеру маринац НАТО-а ”. „Ситна цинкарења, лажне дојаве и подметања, којима се бави Шутановац, реално не превазилазе домет просечног маринца НАТО-а. Сва ова лажна цинкарења техничког министра одбране имају за циљ да се клеветањем сопствене владе и сопствене земље добију похвале од команде НАТО маринаца”, рекао је Младеновић у изјави достављеној Танјугу.

Све дубљи раздор између ове две странке посматрачима политичке сцене говори да, без обзира шта ће рећи изборна математика, ДС и ДСС са раскршћа 11. маја одлазе свако својим путем. Сукоб попут овог чији су актери Младеновић и Шутановац показује праву природу односа између ове две странке. Сукоб између ДС-а и ДСС-а, који је далеко отишао у последња два месеца, по мишљењу политичког аналитичара Дејана Вука Станковићанимало није медијски фингиран него је врло стваран и дубоко идеолошко-политички утемељен.

Подсећање на кампању за изборе 28. децембра 2003. године, у којој су челници две партије такође жестоко оспоравали једни друге, поткрепљују оцене да је постизборну коалицију између њих овог пута заиста тешко очекивати. Ни онда нису могли да се сложе и тадашња кампања је укузивала на то. Било је у тој кампањи између њих подсећања на афере које су се појавиле мало пре расписивања избора, оптужби за лажи и крађе, за „минимализовање опасности од штрајка 'црвених беретки'”, контраоптужби за „претварање 'црвених беретки' у полицијску формацију владе”, као и питање останка Радета Марковића на месту шефа Државне безбедности, чишћењу страначких редова… Забележена је, рецимо, и изјава Драгана Маршићанина да ће „министар за приватизацију Александар Влаховић по доласку ДСС на власт носити букагије”. Коштуница је, ипак на прилично изненађење најшире јавности, на крају мучних постизборних преговора склопио савез са Г17 плус и коалицијом СПО-НС, уз подршку социјалиста.

Дејан Вук Станковић подсећа да је таквом исходу допринело више ствари, међу којима су и чињенице да су ДС и ДСС у оно време били заиста велики и медијски противници, те да је челницима ДС-а (који су се у оно време борили за председничку функцију у странци) било тешко да се одваже да приђу ДСС-у, као уосталом и партији Г17 плус, која је кроз отварање серије афера кумовала слому владе у којој је ДС био стожерна странка, а ни СПО-НИ тада нису добро мислили о ДС-у…

И Станковић и политички аналитичар Бранко Радун примећују да су ондашња и садашња предизборна кампања, када је реч о односима Тадићеве и Коштуничине странке, сличне по интензитету и да су жешће од кампање за изборе јануара 2007. године, која је, иначе, изгледала као да су највеће странке склопиле пакт о ненападању.

О могућности постизборне сарадње ДСС-а и ДС-а сада, Станковић каже да је у домену теорије, а Радун одговара да њихова заједничка влада није немогућа, „али сада изгледа да је мање могућа него неке друге опције”.

„Оштра реторика не мора бити непремостива препрека, али иза ње су сада заиста озбиљна мимоилажења око питања Косова и Европске уније. Ово што сада имамо прилике да видимо, дакле, није реторика само ради кампање. Чак и без овако оштре реторике, с обзиром на њихове разлике, тешко би било очекивати да они формирају владу”, сматра Радун.

И Станковић оцењује да се они разликују и начелно и у низу конкретних мера које сматрају да треба предузети у вези са Косовом и ЕУ. Реч је, како каже, о деликатнијој, фундаменталнијој ствари – питању како водити државу.

- И сада, као у кампањи 2003. оспоравају једни друге. Ниво жестине сукоба онда и сада је приближан и то већ говори да ће се тешко договорити. Мислим да ће кампања бити врло мучна, сва питања су отворена – персонална питања, питања богаћења, корупције, односа према ЕУ и Косову, бившем режиму… Они користе сваки повод да уђу у међусобни окршај (концесија, нафтно-гасни аранжман, НАТО…) – то није случајно и није вештачки, то је стварно политичко неслагање – каже Станковић.  

Можда могућност њихове постизборне сарадње ипак може деловати нешто реалније ако се сетимо да је ДСС 2003. године био знатно експлицитнији него сада говорећи о евентуалним постизборним коалицијама. Лидер ДСС-а Војислав Коштуница је, рецимо, на завршном митингу у оно време рекао да његова партија неће улазити у постизборне коалиције са онима који су одговорни за стање у држави до 2000. године, као ни са онима који су одговорни за стање у последње три године. Високи функционер те странке Драган Маршићанин је једном приликом у тој кампањи изјавио да „у новој влади нема места за ДС”. Сада је ДСС, пак, изричит само када каже да нема постизборне сарадње са странкама Млађана Динкића, Ненада Чанка и Чедомира Јовановића. Остављена је, чини се, шанса за евентуалну сарадњу са ДС-ом ако би се та странка ослободила Г17 плус и ЛСВ-а, а ни из редова Тадићеве странке (још) нема изричитих изјава да је искључена сарадања после избора са ДСС-ом.

Радун закључује да у политици „нико не жели да затвори врата ако не мора, те их ни ДС, ни ДСС претерано не затварају”. То што ове две странке експлицитно не помињу да неће једна с другом, Станковића приписује пре тактичким разлозима – да тиме не би, можда, одбили неке бираче. „Где ћете експлицитнији сукоб од овога између Младеновића и Шутановца?А то је само један у низу њихових међусобних инцидената”, каже Станковић.

Биљана Баковић