Трампов крсташки рат против „југа и истока”

Противречје је суштинско: између Трампа и изворног учења Исусовог.

Ако је међу некима од најранијих Месијиних следбеника и било недоумица око тога шта значи његово одбацивање традиције и породице – чију је одбрану Трамп у Пољској затражио и у име „вере” – Свети Павле је недвосмислено одредио хришћанство као прворазредну глобализаторску силу. Отворио је веру за свакога ко је, каквог год порекла био, примио Господа, његовог Сина и вредности које су нудили као надплеменске, општечовечанске. Захваљујући томе је хришћанство могло да, поникавши на том, по Трампу, кобном истоку, постане део Запада. И кад је највише застрањивала, црква није људе са „југа и истока” одбацивала, како то чини амерички вођа, него је одлазила у сасвим супротну крајност и покрштавала их чак  и принудно.

Само је привидна иронија то што је Трамп своју јерес исповедио у земљи која важи за тврду у хришћанској вери. Јер, та његова конфузија око хришћанства складно се уклапа у измишљање Новог Запада, у чему му је Пољска чак и претходила.

Актуелна власт у Варшави је једна од оних из европских држава које, на трагу прича о томе да је „западна демократија” само једна од могућих, пропагирају, како је то формулисао мађарски премијер Виктор Орбан, „нелибералну демократију”, која „веру”, „традицију” и „породицу” доживљава слично Трампу. Да је само о томе размислио на тренутак, амерички председник би можда увидео колико је бесмислено причати о непомирљивом сукобу „западне цивилизације” и „југа и истока”.

Бесмисленост се огледа у томе што он, Орбан и слични, док траже уједињавање у „традицији”, бришу либералну традицију Запада – која није зачета тек по крају Другог светског рата, откад је била доминантна, већ корене делом вуче још и из хришћанства и разних културних наслага из европске прошлости. Њихова „западна цивилизација” је заправо у сталном унутрашњем сукобу. Због тога она не постоји, нарочито не у овом тренутку, као скуп јасних вредности и њихових убеђених поборника који су спремни да их, од „југа и истока” и других опасности, „бране по сваку цену”, што је Трамп зазивао у пољској престоници.

Да тај његов говор буде још апсурднији, Трамп, колико год да је видно нетрпељив према муслиманима, не верује ни у јединственост „исламске цивилизације”. У супротном, ваљда, не би свим снагама стао уз Саудијску Арабију и друге муслиманске земље које тврде да је Иран извор свеколиког зла на Блиском истоку.

У Варшави је све њих Трамп практично означио као делове исте сатанске легије, мада нема сумње да ће се разлике између њему омиљеног Ријада и омрзнутог Техерана, између Ердоганове Анкаре и Асадовог Дамаска, убрзо присетити. Симптоматично је, међутим, да је тек у овом контексту гомилања свих са „југа и истока” на заједничку ломачу за осуђене на вечито проклетство, обраћајући се публици у једном од средишта европске русофобије, Трамп први пут говорио и о Русији као тек једној од тих тобож неизлечиво злоћудних сила с „истока”. Лично уважавање према Владимиру Путину, које је досад исказивао, можда није нестало, али је за њега и руски председник, макар због тога Трамп жалио, на погрешној страни света, као што је за Барака Обаму био на „погрешној страни историје”.