Доста је ратних прича са Балкана

Као добар познавалац европске филмске сцене Жирар је одавно искорачио ван оквира своје националне кинематографије, истражујући могућности које отварају копродукције са другим земљама. О предностима оваквог приступа сведоче филмови на којима је радио: „Царско путовање” Лика Жакеа, који је награђен Оскаром за најбољи дугометражни документарни филм, или „Либан” Самјуела Маоза, који је освојио Златног лава у Венецији. Илан Жирар је и продуцент Горана Паскаљевића, са којим је радио на филмовима „Туђа Америка” и „Кад сване дан”.

Продуцент за њега мора да буде спреман да преузме финансијски ризик, да у идеји неког новајлије препозна потенцијал, радећи упоредо са признатим ауторима. У томе је разлика између америчких и европских продуцената – први размишљају искључиво о тржишту и профиту, други себе доживљавају као важну карику у стварању европског независног филма.

Каква је ситуација са продукцијом независних филмова у Европи?

Све је више пројеката европских филмова које не подржавају институције, који су продуцирани ван уобичајених канала, без средстава од телевизија, без дистрибутера. У Великој Британији су све бројнији филмови са буџетима испод милион евра. У Француској није могуће направити филм за мање од милион, милион и по евра ако се поштују синдикалне тарифе, плаћају доприноси за социјално. Проблем је што се ови филмови са микробуџетима углавном приказују на фестивалима и не стигну у биоскопе. Све слабије присуство независног филма у салама доводи до тога да губи тржишну вредност. То је довело до тога да телевизије мање траже филмове јер им данас серије привлаче гледаоце и омогућавају да их задрже. Имамо ауторе са добрим идејама који би волели да праве филмове, али они нису виђени. Када купују њихове филмове телевизије дају мало новца, и то често да би испунили квоте које налаже европска директива „Телевизија без граница“, према којој су европске телевизије обавезне да пуштају најмање 60 одсто европских дела.

Како финансирати независни филм и шта је потребно да би он стигао до публике?

Постоје јавни и приватни фондови, маркетиншки извори, али и многи нови начини финансирања који отварају врата копродукцијама. У ту сврху смо отворили онлајн платформу за финансирање филмова – OLFFI – са идејом да се поједностави продукција и омогући боља размена европских филмова. То је највећа база података те врсте на свету која покрива све, од развоја пројекта до постпродукције, укључујући и кратки филм и нове медије. Циљ је да се направи нека врста Еразмуса за продуценте, да путују и боље се упознају са ситуацијом у другим земљама. Покушавамо да створимо нови еко-систем за финансирање филмова.

Који је мотив за француског продуцента да уђе у копродукцију са српским партнером?

 Француски продуцент гледа на српског редитеља као и на грчког или словеначког и хрватског. Из угла тржишта он је у одређеној ниши ауторског филма са Балкана, са Медитерана. Нема публике за нешто што би било означено као „српски филм“, попут румунског или иранског филма који су идентификовани. Имамо тенденцију да мешамо Србе, Хрвате и Босанце, па се говори о ауторима из бивше Југославије. Француски продуцент ће тражити или познатог редитеља који има већ остварено дело и публику, као што је случај са Паскаљевићем, или ће га у случају мање познатих аутора интересовати снага ауторског приступа, начин на који је тема обрађена, квалитет пројекта. Млади редитељи овде имају мање средстава него у Француској или Немачкој, али имам утисак да то подстиче креативност. Овде постоје добри глумци, првокласни техничари који раде широм централне Европе, а скромна средства нису утицала на квалитет приступа српског синеасте.

Члан сте Савета Европске филмске академије, сваке године гледате филмове аутора са Балкана. Какав утисак сте стекли о овдашњој кинематографији?

Доста је ратних прича и често је тешко разумети их ако их нисте сами искусили. Има других тема, попут перспективе младих, односа међу генерацијама, односа према потрошачком друштву, чак и носталгије за епохом уједињене Југославије којима се нико не бави или тек спорадично. Не треба радити филмове мислећи на очекивања ван земље, да српски или хрватски филм мора да говори о рату. Има других тема које се тичу друштва, било да је реч о корупцији, било о вери, односу села и града које локалне али имају универзални карактер, које сви могу да разумеју.

Како српски аутор да дође до страног партнера?

Ако је редитељ мора овде да има свог продуцента, то је увек боље него да сам продуцира. Продуцент онда тражи партнере, најпре у Француској, Немачкој, Холандији, можда и у Италији, Белгији, у великим земљама које могу да омогуће да филм буде видљив на међународном тржишту. Улога продуцента је и да да своје виђење, да предложи приступ како би прича била разумљивија публици која није локална. Добро је радити у тиму, али не треба тежити да се некоме додворите. Важно је остати свој што је више могуће.