„Калифат” пред сломом, Исламска држава опстаје

Пре бриге о његовим будућим инкарнацијама, морају се докрајчити остаци овог „калифата”. У Ираку, он је још у Тал Афару, Хавиџи и на западу провинције Анбар, ка граници са Сиријом. С њене друге стране, ИД држи Раку, Мајадин, Деир ез Зор и околну пограничну област, те део југа Сирије. Кад се процењује да је остала без две трећине територије, не треба заборавити да је ИД првобитно запосела простор величине Велике Британије и да јој је, дакле, немало тога још у шакама.

Када и одатле буду истерани, Багдадијеве присталице неће бити неутралисане. У ирачким и сиријским градовима које су досад испустили и после пораза су извели 1.500 терористичких напада, тврди Центар за борбу против тероризма Вест Поинта.

Њихов сунитски екстремизам био је претеран да би привукли већину становништва, али борци ИД, ојачани за искуство трогодишњег држања територије, уз претходно десетогодишње увежбавање устаничких тактика док су се још називали Ал Каидом Ирака, враћају се старим методама.

У томе им се, инспирисани параутопијом „калифата”, придружују симпатизери са свих страна света. Од 51 успешног терористичког напада у Европи и Северној Америци од јуна 2014, када је проглашено успостављање Исламске државе, свега 18 одсто извођача су били у Ираку и Сирији. Већина њих су имали држављанство земаља које су напали, подаци су „Студија екстремизма” Универзитета „Џорџ Вашингтон” и Међународног центра за тероризам, које је пренео „Њујорк тајмс”. Истомишљеници Багдадија су се оружја прихватили на готово свим континентима, па ИД сада има огранке у Авганистану и Јемену, Египту, Либији и Нигерији, као и Филипинима. Наводно је све популарнија чак и на Карибима. Амерички обавештајци тврде да је убијено више од 60.000 припадника ИД, али има ко да их замени.

Све су прилике да ће се многе од тих замена наћи опет у Ираку и Сирији. Ирак је и пре седам година био сличан данашњем: побуна Ал Каиде је била пред поразом, али јаз између верских група није зацељен, што је с временом, уз наставак несрећних потеза САД и осталих спољних актера, опет подстакло сунитски екстремизам. Пошто јединства међу верским и етничким групама које чине Ирак и даље нема, историја се лако може поновити.

То ће олакшати стање у Сирији. Пре три године, ИД је, као ирачка организација, заузела сиријске области не зато што је у њима имала много симпатизера, већ захваљујући томе што су оне током грађанског рата запале у безвлашће, па је требало само прећи границу и зграбити их. До данас је ослабљено све што је међу сиријским побуњеницима личило на умерену опозицију Асаду, док су радикалне групе ојачале. Верско и етничко непријатељство међу њима је сада можда и премашило оно у Ираку, па би нека будућа инкарнација ИД могла деловати у супротном смеру: прво створити базу у Сирији, распарчаној на неколико домена под влашћу домаћих и страних актера, и оданде се ширити.

Американци нису били од помоћи ни када су обећавали да ће бити при руци Ираку у тежњи да „изгради нацију”. Под Доналдом Трампом, који се одрекао такве обавезе према било коме, уједињавање свих ових група биће још теже. Нарочито ће бити тако ако Америка и њени сунитски савезници из региона искористе Ирак, који је под огромним утицајем Ирана, као политичко бојно поље против режима у Техерану.

Ирак је под владавином Садам Хусеина – с годинама све мање панарапско-социјалистичком и све више исламском и сунитском – први који се, уз помоћ САД и заинтересованих из региона, директно сударио с „револуционарним” шиитизмом Ирана после свргавања шаха 1979. И тада је, у ствари, реч мање била о различитим схватањима ислама колико о национализму који је религију користио да би себе легитимисао и противничке државе подрио као неверничке. Можда ће Ирак опет бити гурнут на прву линију тог фронта.