Сече се где је најтање

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, априла – На живот Еверарда Ороска (53) насрнуле су две опаке болести: прво сида па – „буџетида”, како неки подругљиво зову драстично кресање јавних фондова, које је у Америци попримило размере финансијско-социјалне епидемије. Ова друга, административна, напаст драстично му је смањила могућности у борби за преживљавање.

Пошто му је смањена здравствена потпора, он сада за лекове које је, раније плаћао 400 долара, мора да издваја осам пута више – а нема од чега. Фали му бар за пет од 15 неопходних лекова…

Он и њему слични сиромашни болесници нашли су се на удару ванредних мера штедње за „оздрављење” буџета Калифорније, који као да се и сам сврстао међу „најтеже пацијенте”. Да би ублажиле његов дефицит од 16 милијарди долара, власти су прибегле „класичном антикризном методу” – штедњи на рачун најнемоћнијих.

Уштеда и драма

Гувернер, бивши филмски „Терминатор”, Арнолд Шварценегер убачен је у ту „машину” па и сам захтева још жешћа „стезања каиша”. У том настојању је испољио и смисао за повезивање неповезивих судбина – наставника и робијаша.

Предложио је, наиме, да се зарад буџетске стабилизације на улицу избаци по око 20.000 просветних радника и затвореника (којима је остало мање од 20 месеци издржавања казне). Неподношљиво су бреме, испада, и васпитачи и они који су кажњени преваспитавањем.

Уштеда ће, рачуна се, бити поприлична ако се изузме могућна појединачна и колективна драматизација. Специјалиста Алисон Лоренс објашњава како су затвореници „најскупљи део правосудног система” па да зато треба баш на њима да се „приштеди”, то јест да се ослобађају. Полицајка из места Провиденс (провиђење) Тори Лин Хитон се не слаже. „Буџетски баланс не може да се успоставља на рачун жртава криминала”, поручила је, у зебњи да би из затвора могао прерано да изађе и њен муж који је тамо стрпан зато што ју је тукао.

„Што се мора, није тешко”, стара је пословица на коју се позивају и законодавци док крешу социјална давања у богатој Калифорнији, која би, да је независна држава, могла да уђе у Групу осам светских економских сила. Питање је – шта се не мора? Републиканци у парламенту, у Сакраменту, блокирали су иницијативу да се наплати порез на набавку – луксузних јахти и приватних авиона, чији купци сада дажбине избегавају користећи „рупе у поступку”.

И овде се, очигледно, сече – тамо где је најтање. Као што у рату највише страдају недужни, тако су на мирнодопском кризном фронту најчешће жртве – најнемоћнији. Према истраживању новинске агенције: борба за уравнотежавање јавних прихода и расхода широм САД отежаће положај десетина милиона корисника здравствених услуга, међу којима су и стотине хиљада сиромашне деце, инвалида и особа у поодмаклим годинама. „Стварно је разочаравајуће да су резови најоштрији према најугроженијима”, оценила је Ајрис Лав из Центра за буџетске и политичке приоритете. Заљуљан је и цео поредак вредности, констатују хроничари, из позивање на резултате анкета по којима четири петине Американаца каже да садашњи лидери воде земљу у погрешном правцу.

Пара на пару, патња на патњу

Економске тегобе су избиле на прво место националних брига. Испоставиле су се већим и од ужасавања ирачким кошмаром, иако су с њим повезане – бар буџетски. Ратни издаци повећавају дефиците јавних каса и одвлаче новац од социјалних потреба ка оружаној потрошњи.

    Док се централна власт сналази тако што се задужује – при чему власници државних обвезница све чешће постају стране, па и овде „сумњиве” владе – руководства већине овдашњих 50 савезних држава су локалним законима обавезна да успостављају буџетски баланс. То им, како констатује „Вашингтон пост”, није лако, поготову у изборној години кад „није препоручљиво повећање пореза”.

Стога прибегавају, као мање ризичном приступку, смањивању социјалне бриге. Другим речима, као што се каже „пара на пару иде”, тако се може рећи и да „патња на патњу иде”.

Рат у Ираку је, тако, допринео повећању прихода нафтних гиганата, али је поскупљењем горива ојадио масе. Криза на тржиштима некретнина, хипотека и кредита повећала је број бескућника, али и омогућила моћним агенцијама да до вредних имања дођу по багателним ценама…

Стручњаци се још препиру око тога да ли је привреда већ запала у рецесију, али грађани на својој кожи осећању да је истумбан амерички начин живота. Низ потреса ограничио је чак и овде обожавану – слободу сеобе, приметио је „Њујорк тајмс”. У нормалним временима, пет милиона Американаца, четири процента укупне радне снаге, сваке године промени место боравка. Привуче их бољи или само нови посао (уместо изгубљеног), пријатнија клима, приближавање чланова породице. Али време није нормално и ти трансфери су знатно проређени.

Са смањењем тог и других промета, а нарочито некретнина, смањени су и порески приходи, а повећани расходи овдашњих савезних држава. Да би се извукле из недаћа, оне се не либе – оригиналности, која ипак не достиже уравнотежавање подношења невоља између богатих и сиромашних. Нису стигле ни до оболелог Ороска, већ тек, бар у калифорнијском случају, до склада предложених – бројева за отпуштање просветара и затвореника…