Мало подручје борбе

У овом свету терора младости, свету дугих мишица, равног стомака, речју витког и затегнутог тела, старост је – као нешто већ по себи ружно. Рецимо, а гледам на улици или, још и више по аутобусима, управо старе људе: или кашљу, или гунђају, или се гурају, али успорено и често невешто, или се нешто без везе распричају, или, а то највише, крену да запиткују. Сами, макар уста да отворе, с неким да проговоре.

Опет, ретко им, врло ретко неко љубазно узврати. Нису ово времена за другог. Нарочито не за другог а непотребног, што старост обично јесте. Обашка ако је бедна и сиромашна, што старост опет обично јесте.

Понекад ми се чини да се аутобусима возе само стари људи.

Некуд су као кренули, па и журе, а имају увек где и код кога да иду. На гробље. У посету својима којих нема више и који ће их једини извесно саслушати.

Откад ми је мама умрла, заволела сам гробље. Чисто, уредно, а фина тишина, посетиоци једва чујни, само врапци около. Пре тога сам, да будем искрена, окретала главу од гробља. Из страха, оног страха, толико је јасно. Труде се, посебно старе жене, да још на нешто личе.

А лепо је видети бакицу с фризуром, испегланом и чистом одећом, у неком давно купљеном костиму с хемијског управо донетом. Лепо.

Мислим, мање ме је тада нешто блам од живота као таквог.

То су, међутим, изузеци. Београд је град многобројних пропалих људи. Упадљиво се та пропалост види управо на старим људима. Види се, поред осталог, и због тога што се нису, као губавци, сакрили у рупе, већ би хтели још мало да узму од, можда, последњег свог дана… Па стално некуда иду и мотају се и мувају се, а најлакше им је да то чине такозваним средствима јавног превоза. У широком кругу обиђу град, били негде.

С друге, пак, стране, у тим средствима јавног превоза мувају се и мотају цели дан и млади, нормално. И причају с неким телефоном а разговор је, готово па обавезно, препун псовања.

Стари, погнутих глава, а ако имају срећу да седе, пиље кроз прозор. Праве се да не чују, да нису ту. Сви у том, рецимо, бусу, који бисмо могли да назовемо за ову прилику и смрдљиво крцати пут у живот, настоје некако да доакају својим мукама. Да стварност своју учине бољом, лепшом. Већ самим тим што иду, што су кренули некуд, што верују да су тог дана предузели нешто.

Мене нарочито тај стари свет, о који се стално свуда саплићем, обично јако нервира. Међутим, понекад сам и задивљена. Личе ми на глумце који седе безвољно и чекају оно: екшн плис. Па крећу да учине ово или ураде оно. Да одглуме живот, остатак дана. Ово је доба које мрзи старост. Ово доба, 21. век, хоће само младост и лепоту и здравље и резултате. Специјално хоће резултате.

Која, старост, не може ништа, или ништа више, једино да се затвори у четири зида или, још боље, оде већ једном… Не знам за вас, не знам, али ме некада јако заболи кад чујем по бусу оно: где ћеш, бре, матори, ј... те… Плашљиво нема одговора. Старост је страшна. Посебно овде где је шутира како ко хоће.

Они су сасвим заустављени, на сваки божји начин, њихове приче никога не интересују, ’леба немају да једу, украли су им и отели двадесет година и ’ладно оставили да умру, па и цркну богами. Њихово сасвим мало подручје борбе зато и јесте то непрестано мување по трамвајима и аутобусима, јер можда и сретну тад неког с ким ће тог дана једину реч разменити. Тако ја, на крају крајева, видим њих.

А видим их зато што су свуда. Пун Београд. Видим их са разумевањем. И болом понекад.

Ви?