Широм затворених очију

Амерички председник је поново у Европи. Парада на Јелисејским пољима и вечера на врху Ајфеловог торња ефектно су у колективном сећању заменили, такође европске, слике од пре неколико дана када се Доналд Трамп у Хамбургу обрео изолован у односу на остале госте Ангеле Меркел.

Како је Г-20 постао Г-19, тема је коју медији и аналитичари претресају данима по окончању самита 20 индустријски најјачих земаља света. Ипак, рука спаса за усамљеног председника није стигла само из источноевропских земаља са „дефицитом демократије”, како се се сада модерно каже. Краљевски третман шефу Беле куће обезбедио је управо његов највећи антипод на глобалној политичкој сцени, херој либералне јавности Емануел Макрон.

Изолација и стигма која прати америчког председника ипак не умањује чињеницу да је он први човек прве силе света. Савршена прилика да Париз попуни место омиљеног америчког Европљанина. И ко је данас још луд да се сећа оног чудног руковања Макрона и Трампа и потуљеног подсмеха којим је француски председник испраћао поједине поступке свог америчког колеге?

ТАЈНА И ЈАВНА РУКОВАЊА: „Толико о опадајућој моћи штампе”, већ је постао легендарни СМС који је после брегзита уредник таблоида „Сан” послао новинару „Гардијана”. Такав славодобитни осећај мора да су имали и у уредништву „Њујорк тајмса” када су малтене симултано са руковањем Трампа и Путина на самиту Г-20 пласирали нову „бомбу” о руском мешању у америчке изборе. Истог тренутка је прекинут сан о изласку из ћорсокака новог хладног рата у који су после украјинске кризе запали америчко-руски односи. Острвски таблоиди су обилато користећи лажне вести својевремено укуцали последњи ексер у ковчег идеје о Уједињеном Краљевству као делу уједињене Европе.

Да ли слично чини и најутицајнија америчка штампа гурајући естаблишмент ка што већем заоштравању са Русијом? Цурење информација о тајним преговорима Трамповог првенца са извесном руском адвокатицом која је понудила „прљаве информације” о Хилари Клинтон је, међутим, с разлогом узнемирило духове у Вашингтону. У Америци још од „Вотергејта” свако могуће сплеткарење у току председничке кампање побуђује изузетну сумњичавост. Правдање Доналда Трампа млађег да Рускиња није имала ништа важно да понуди није, истини за вољу, најјачи аргумент који би могао да га опере пред судом јавности. Када је 2000. на волшебан начин на столу сарадника Ала Гора освануо припремни материјал Џорџа Буша за њихову предстојећу ТВ дебату, штаб демократа је целу документацију – испоручио ФБИ. Двадесет година раније штаб Роналда Регана није међутим презао од покушаја да дође до поверљивих материјала из кампање Џимија Картера.

И овде је, као и свуда, на снази неписано правило политике да је роварење против противника и те како дозвољено, а често и пожељно, али под једним условом: да вас никад не ухвате. Невоља са трапавим Трамповим сином је у томе што његови сумњиви сусрети са Русима још увек не доказују ништа, али ипак потпуно засењују сусрет његовог оца и Владимира Путина. Више није важно о чему су говорила двојица председника док се чинило да их кроз око камере посматра цела планета.

БАЛ ПОД МАСКАМА: Елегантна сценографија у Хамбургу где светски лидери јавно комуницирају са високом етикецијом и залажу се за узвишене циљеве у интересу целог човечанства у оштром је контрасту са оним шта је Г-20 заиста урадио. Организације за заштиту животне средине су показале да упркос слаткоречивости лидера Г-20, земље које они представљају и даље инвестирају четири пута више новца у финансирање пројеката за добијања енергије из фосилних горива, него из обновљивих извора. Другим речима, исте оне земље које се поносно представљају као чувари ватре Париског климатског споразума (са циљем да пораст глобалне температуре буде мањи од два степена Целзијуса и аспирацијом да се ограничи на само 1,5 степени) наставиле су да обезбеђују издашне зајмове и финансијске олакшице за иницијативе чија би реализација учинила да зацртани циљеви остану – само пусти сан.

Бесмисленост тезе да је Трамп ексклузивни кочничар реформи ка којима хрли слободни свет разобличио је пословично ажурни Оксфам, организација која са нарочитом пажњом прати тренд све веће социјалне неједнакости унутар становништва. Они, наиме, примећују да је за клуб 20 најјачих индустрија света проблем сиромаштва тек узгредна тема. Раст неједнакости и нестанак средње класе све више делују као незаустављив тренд.

А шта ради Европа? Ове недеље смо сазнали да је Немачка само на име камата у грчкој кризи инкасирала још готово милијарду и по евра. А Емануел Макрон се спрема на јуриш на француску радну недељу од 35 сати и ражаловање радничких права. О каквом лоше уиграном игроказу је реч ваљда најбоље сведочи згражавање над Трамповим бахатим третманом медија, док оно изостаје кад Макрон откаже конференцију за штампу – јер су његове мисли превише сложене да би их новинари могли пратити.