Никад се не плашим својих речи

ВИШЕ ОД СПОРТА

Проф. др Чедомир Чупић је толико дубоко загазио у политику људског рода да предмет који предаје, а и једна од књига коју је написао, с правом носи име – „Политичка антропологија”.

О свим детаљима те науке, еволуцији политике од „каменог доба” до данашњих дана, професор Чупић се обраћа студентима на три високошколске установе: факултетима политичких и економских наука у Београду и политичких наука у Подгорици.

Основно образовање Чупић је стекао у родном Сивцу, у Војводини, гимназију је завршио у Сомбору, а Факултет политичких наука у Београду, где је магистрирао и докторирао.

Био је новинар у образовном програму Радио Београда. Пратио је догађаје из области филозофије и друштвених наука. Сарадњу с Радио Београдом наставио је и после 1981, када се запослио као асистент на Факултету политичких наука.

Међутим, из Радио Београда је отишао 1992. у знак солидарности с новинарима РТС који су масовно добили отказ., Током деведесетих година прошлог века био је уредник, па заменик главног и одговорног уредника часописа „Гледишта”.

Чега се сећате с почетка школовања?

Памтим своје учитеље. Били су ауторитети које никад нећу заборавити. Доносили су нове односе у мој Сивац. Својим понашањем су давали свима пример уредности, чистоће, облачења, понашања на јавном, радном месту... Одлазили су у току распуста на одмор, у удаљена места, па и у иностранство. О свему томе су нам причали на часовима. Тако сам упознао Нови Сад, Загреб, Беч, Будимпешту...

А из гимназије?

У целом мом образовању велики утисак оставило је на мене и време проведено у сомборској гимназији. Имао сам професоре који су се, пре Другог светског рата, школовали широм Европе. Били су то људи изузетног васпитања, врло строги и са великим стручним знањем. Ту су живели Срби, Мађари, Немци... Постојала је и велика заједница Јевреја... Све је то било одлучујуће и кад је реч о општој култури коју сам тада упијао на сваком кораку.  

Да ли сад, понекад, сањате те дане?

Дешава ми се то. Хемију ми је предавао професор Павлов, Рус који је дошао у Сомбор кад се заљубио у лепу Сомборку, професорку биологије. Био је веома строг, али и праведан. Тако ми се деси, и у овим годинама, да сањам себе уз таблу како не знам да напишем формулу за неко једињење. У том полусну кажем себи: „Јао, ја докторирао, а нисам завршио гимназију”... Кад нешто уђе у подсвест значи да је битно утицало на образовање, у овом случају реч је о одговорности.

Колико сте се тада бавили спортом?

Нисам био спортиста, али сам пратио спортска збивања. Као дечак сам волео да гледам бокс. Али, касније, кад сам стекао одређена знања, дошао сам до истине да се у том спорту гађа оно што је највеће савршенство материје – мозак. Зато сам се после тога, као посматрач, окренуо тенису, атлетици, пливању... Колективни спортови ме никад нису много занимали. Они са собом носе велико зло – насиље у игри, које се, као нека болест, преноси и на трибине, публику, па и на улицу...

Кад сте ушли у живот?

Већ крајем школовања у гимназији. Имао сам професоре који су нам, помало, езоповски, као у бајкама, па и отворено казивали како би требало да процењујемо идеолошке ставове, посебно оне који су били „једина истина”. С тим предзнањем дошла нам је, у време мојих студија, 1968. Било је то време великих немира младих широм света, па и у Југославији. Тада сам стао на страну слободног мишљења и говора.  

Ко Вам је тада био оријентир за прави однос?

Ту су били професори Филозофског факултета. На мене је посебан утисак оставио проф. Љубомир Тадић који је показао да је велики човек у сваком смислу. И буквално је потурио своја леђа пред полицијске палице штитећи студенте, а с друге стране учио нас је широком, слободном, критичном мишљењу. Он је тада, кад је то било опасно по живот, једини јавно говорио да је постављање Јосипа Броза Тита за доживотног председника државе уствари успостављање – диктатуре. Сви ти професори су, седам година касније, посебним законом, искључени с факултета...

Чему Вас је „научио” Слободан Милошевић?

Пре његовог доласка на власт имао сам једно искуство. На часопис „Гледишта”, чији сам био уредник, Мирјана Марковић, супруга Слободана Милошевића, извршила је још 1985. жесток удар с Универзитетског комитета Савеза комуниста. Зато сам Милошевићев долазак на власт 1987. доживео као политику која ће за све нас имати трагичне последице које, на жалост, и данас сносимо.

У ком смеру сте тада кренули?

Био сам увек уз студенте, а и учесник свих демонстрација од 1991. Нисам био члан ниједне партије. Веома активно сам учествовао и касније у грађанским и студентским протестима 1996/97. Био сам до тада кабинетски професор и нисам уопште познавао ситуацију у ужој Србији. Знао сам северну Бачку у којој сам живео. И кад сам 1999, с невладиним организацијама, пошао по Србији био сам ужаснут у ком је стању. И кад су студенти формирали „Отпор” постављен сам у Савет те организације која је годину касније прерасла у „Народни отпор”.   

Шта Вам је донео октобар 2000?

Велику наду да ће огромна енергија у народу и вођама бити каналисана на прави начин. Тако сам 2001. ушао у Савет за борбу против корупције који је формирала Влада Србије и о коме је бригу водио Божидар Ђелић, тада министар финансија. У том савету сам радио годину дана. Био сам незадовољан статусом који смо имали, јер нисмо имали владавину права ни после сто дана од формирања владе. А 2002. је проглашена за годину борбе против корупције. И опет ништа. А то је логично...Никад не може да се нађе компромис између лажи и истине. А почеле су и афере и напади на мене.

Ко Вас је напао?

Власник Телевизије „Пинк” Жељко Митровић. Било је речи о рушењу нелегалних објеката, а држава је рушила мале објекте, обичних људи, али ништа на Дедињу где су, на нелегалан начин, подизали хале и куће Жељко Митровић, браћа Карић и многи други. О томе сам јавно говорио, а претње су ми стизале и јавно и тајно. Није то био напад само на мене већ и на цео Савет за борбу против корупције. У тој „борби” сам проглашен и за лажног професора...

И шта се догодило?

Кренуо сам у процес са материјалним доказима, а после моје тужбе Жељко Митровић је кажњен само за увреду, а не и за клевету. Али, то је стање нашег судства. Наравно, све куће и хале на Дедињу су остале, чак су и проширене. Сад је, мислим, све то легализовано.

Шта мислите о политици Тадића, Коштунице и Николића?

Мислим да је Коштуничина позиција врло уска. Цео интерес Србије је свео само на једно питање – Косово и Метохију. А то је, практично, ванредно стање, борба до смрти... Тадић формира бољу позицију. Каже да не можемо сами да прогласимо нешто што други неће, па остаје на вези с Европском унијом. Јер, други су огледало нашег потврђивања, а битни елементи политике су моћ и интерес. Ко то не зна губи осећај реалности. А Николић води политику која је преживела, то је социјална демагогија.

Шта очекујете од Русије?

Интереси моћника нису увек онакви какве их мање моћни очекују. Зато је увек опасно свако везивање за моћнике без резервног решења. Русија је поздравила захтев две грузијске републике Абхазије и Јужне Осетије да се отцепе од Грузије, па се у Москви сад мање прича о проблему Србије с Косовом и Метохијом. У питању је велика илузија да је међународно право ослоњено на правду. Међународно право је само један договор. Ни Уједињене нације не спроводе правду већ право које су прописале велике силе.

Да ли је лаж важнија од истине?

Лично сматрам да сваки човек, који држи до себе, мора да избаци лаж из свог живота. Али, неки политичари лажу, јер лаж одговара људима који су у беди и сиромаштву. У том смислу цитирам Енглеза Овена Мердита Гордија који је још 1861. у Београду, а говорио је српски, дао свој суд да је „последица дугог српског робовања – опште обожавање лажи”. А лаж, као и свако зло, полази из врха државе. Кад би политичари учинили оно што обећају, судије оно што им прописи налажу, ни лаж не би прекрила све јавно и тајно, дан и ноћ, јаву и сан...

Да ли се плашите својих речи?

Постоји природни и вештачки страх. Природни је, на пример, страх од болести, али ту не би требало претеривати. А кад је у питању вештачки страх, као овај од својих речи, он човека унижава. Никад се не плашим својих речи. Али, један једини вештачки страх који прихватам је страх од сопствене савести.

Како бирате пријатеље?

Прво по томе да ли су поштени, искрени и морални. Имам срећу да сам, преко те три особине, стекао неколико пријатеља с којима живим као на неком острву. Наравно, пријатеље не би требало често доводити у стање искушења и условљавања. 

Које су све Ваше љубави?

Љубав је све оно што ми прија и што ми подиже животни ерос. Љубав, у свим односима, је универзална људска вредност која се умножава кад се – дели. Увек сам знао да из љубави нешто може да настане, а из мржње ништа. Љубав откопчава сву позитивну енергију. Хришћани су, за разлику од Старих Грка, који су правили редослед светих идеја, пребацили љубав с четвртог места на прво.

Који Вам се тип жене допада?

У том смислу немам оформљен став. То је у одређеној ситуацији, нека слика одређене личности. А то је и питање ситуације, амбијента... Сократ је, на пример, казао: „Проговори да те видим”.