Затварање очију пред злом

Никола Бертолино, један од наших најистакнутијих књижевних преводилаца, добитник низа награда за сјајне преводе руских и француских песника – Расина, Игоа, Бодлера, Рембоа, Аполинера, Пушкина, Љермонтова, Јесењина, Пастернака…, поред низа студија и есеја, писац је и две аутобиографске књиге. Прва, „Завичаји”, објављена је 2004. године у издању „Народне књиге Алфа” из Београда, а друга, наставак, под насловом „Нови завичаји” управо је изашла из штампе у издању „Медијске књижаре Круг” из Београда.

У првој књизи Бертолино, рођен у Буенос Ајресу, у породици далматинских исељеника, говори о свом детињству и раној младости, проведеним углавном у Далмацији; у другој, аутор пише о студијама и времену које је, као преводилац и уредник у издавачким кућама као што су Бигз и Нолит, провео у Београду у којем и данас живи. У овој узбудљивој, колико лирској толико документарној и исповедној, прози појављују се многи ликови из некадашње југословенске културе, посебно српске односно београдске; у краткој напомени на крају друге књиге, Бертолино каже да је његова животна повест дата „углавном у контексту збивања дефинисаних првенствено националним односима у бившој држави, а у ширем оквиру и моралном проблематиком друштва у којем сам живео, и још живим, а која је у исти мах била и моја властита, горућа и мучна животна проблематика”. Зато „Завичаји” и „Нови завичаји” јесу узбудљиво штиво за читање, и подстицајно за размишљање.

Завичај, кажете, гледате у бојама природе, а не грбова и застава. Као „завичајном Хрвату и натурализованом Србину” то Вам је била једина спасоносна опција у „мутним временима”?

Сваки од својих завичаја волим као амбијент сачињен од људи и природе, али да се разумемо, не осећам никакву одбојност према њиховим националним симболима. Напротив, ти симболи такође су ми драги, сваки на свој начин, али само под условом да се иза њих не крије антагонистички национализам, то јест шовинизам, а управо то је оно што данас, на жалост, веома често видимо. „Спасоносну опцију” желео сам да видим и као блискост и пријатељство међу људима који се поносе националним вредностима свог народа, али поштују и националне вредности других народа и у стању су да им се диве.

 Ваша национална двојност била је узрок да од раног детињства осетите шта значи национална нетрпељивост. Како сте се борили против ње? „Двојним чулом” за национализам?

Чини ми се да откад знам за себе поседујем чуло за националну нетрпељивост. Међутим, од сазнања да она постоји често сам се бранио тако што сам пред њом затварао очи, тим пре што је национална нетрпељивост у првим послератним деценијама веома ретко излазила на видело. Наивно сам веровао да је КПЈ решила тај проблем једном заувек. А испоставило се да људи на власти држе национализам као резервну идеологију, потребну за очување њихове моћи у тренутку кад идеологија коју су дотад заступали доживи крах.

Како се одражавала дневна политика на културу? У главним деценијама прошлог века, пре почетка осамдесетих, били сте један од важних учесника у културном животу Београда. Како оцењујете тај период као уметник, а како као члан СКЈ?

Оно што обично зовемо дневном политиком најчешће није добро за културу. Понеко тврди да уметност цвета кад се налази под притиском, идеолошким или другим; нисам баш сигуран у то. Треба видети како би се она развијала да нема таквих притисака. Али нема сумње у то да су у том периоду код нас ипак достигнути високи домети у скоро свим уметностима. Ову оцену могу да дам само као уметник, а не као бивши члан СКЈ, јер чланство у СКЈ с тим нема везе.

Веома сте и искрени и критични, како према другима тако према себи. Ретко је ко онда успео да не упражњава „кетман”; и себе оптужујете да сте понекад невољно пристајали на компромисе?

Неупражњавање кетмана (самоодбрамбеног прећутног пристајања на много тога што људима намеће ауторитарни систем) било је исто што и отворени бунт, па су се за то сносиле и последице. Затварање очију пред злом је кетман. Они који се тако понашају увек су у великој већини, а ја се не поносим што сам тој већини доста дуго припадао. У једном тренутку, зацело прекасно, изашао сам из ње. Данас свакако нисам у њој; наиме, зло које је код нас свој врхунац достигло у последњој деценији прошлог века постоји и данас, а пред њим већина затвара очи. Кетман је и даље у употреби. А што се тиче критичности према себи, не видим како се може бити критичан према том данашњем слепилу већине и према људима који нас воде из зла у горе, а да се не буде критичан према самом себи. Врло мало је оних који себи немају шта да замере, ни у чему да се коригују. Ако сви кујемо своју судбину, онда то захтева највећу индивидуалну одговорност сваког појединца.

Били сте и сведок напада на Данила Киша око аутентичности књиге „Гробница за Бориса Давидовича”. Како сада, и где видите учинке њихових актера?

У вези с тим уочљива су два парадокса, садржана у констатацији да су обе сукобљене стране оствариле за њих повољне „учинке”. Први парадокс је у следећем: иако су у том полемичком укрштању аргумената снаге које су стајале иза напада на Киша до ногу потучене, оне данас ипак поседују велику, можда и пресудну друштвену и политичку моћ. Други парадокс је у чињеници да упркос тој моћи Данило Киш данас бива прихваћен као књижевна величина, а његово дело као једна од драгоцених вредности наше културе. Можда у овом последњем треба видети некакав разлог за оптимизам, за наду да ово друштво ипак није превише болесно.

Успротивили сте се Слободану Милошевићу још када је био председник ОК СК Стари град. И то је, као и претходно, Титово време, било „доба мучних премишљања и тешких дилема”. Да ли сте разочарани: у Титово време сте веровали Партији. У шта, и у кога верујете данас?

У Партији ме је највише држала вера да је она једина и ефикасна заштита од највећег зла, од међунационалног сукоба. Потом и вера да она пружа могућност сузбијања корупције, зла које сам у издаваштву и те како осећао. Поверовао сам и у самоуправљање, штавише, у почетку сам био ватрени заговорник тог експеримента, али веома брзо сам увидео да он није у функцији истинске демократизације друштва, већ, напротив, да служи оним најмоћнијима, као лукаво смишљен начин да се они, изнад метежа лоших међуљудских односа (као главног производа самоуправног механизма), неузнемиравано одржавају на власти. Кад сам, уз то, схватио и да се пипци корупције пружају управо кроз партијске механизме, и најзад, оно најпресудније, да се Партија распала на 6-8 партија које су постале главни носиоци националистичких тенденција, вратио сам чланску књижицу СК. Било је то 1986. Доба Слободана Милошевића било је време кад је ружна истина, бар мени, просто бола очи. То, дакле, није више било „доба мучних премишљања и тешких дилема”, већ „само” доба највеће муке и ужаса. А данас, уколико нечему или некоме могуда верујем, то су само оне идеје, оне друштвене снаге које се искрено и енергично супротстављају опскурантизму, шовинизму, изолационизму, свему ономе што је требало да нестане 5. октобра 2000, а није нестало; то су идеје и снаге које су у стању да кажу „не” штетним митовима и свакојаким заблудама из прошлости, а „да” демократској и европској будућности ове земље.