Србији неопходни центри за контролу беса

Наиме, већина насилника себе не доживљава као криве или одговорне – они увек имају „оправдање” за своје понашање и сматрају да су њихове ерупције беса испровоцирали други. То може бити гужва у саобраћају, шеф који их је изнервирао, киша која пада већ пети дан или сунце које немилосрдно пече, жена која „звоца” или деца која галаме док он покушава да се одмори.

Психотерапеути подсећају да је кључна ствар за успех третмана – добровољни пристанак. Међутим, особе са поремећајем личности не осећају потребу да се лече јер – проблем није у њима, већ у свету који их окружује.

Психијатри подсећају да су насиљу у породици у највећем броју случајева склоне особе са поремећајем личности које имају слабу контролу импулса и агресивности. Такође, њих карактерише одсуство саосећајности и емоционалне интелигенције, због чега уопште нису у стању да схвате колику патњу код других проузрокује њихово понашање.

Велики број особа са поремећајем личности је у детињству био жртва злостављања родитеља или људи у које су имали поверење. До ерупције њиховог беса најчешће долази када им се неко супротстави. Иако се у психијатријској литератури наводи податак да у општој популацији има око 14 одсто особа са поремећајем личности, многи стручњаци сматрају да њихов проценат достиже и 30 одсто. Осим што је њихова мотивација за лечење минимална, начин понашања је толико зацементиран да га је готово немогуће променити. А на често питање – због чега жена остаје у вези са насилним партнером – одговор гласи: зато што се периоди агресије и беса код таквих људи попут клатна смењују са периодима нежности, кајања и излива исказивања љубави.

Професор Метју Либерман са Универзитета у Лос Анђелесу сматра да се особама са поремећајем личности никако не треба отворено супротстављати док су у стању акутног беса, јер сваки покушај расправе само погоршава ситуацију – ма колико да су аргументи друге стране рационални и логични. Он објашњава да насилника треба пустити да вербално „издува” бес, а потом се поставити тако као да имате разумевање за ситуацију која га је довела у такво стање. Свађање са насилником драстично повећава шансу да дође до физичке агресије, истиче Либерман.

Др Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља задужена за демографију и популациону политику, сматра да би отварање психолошко-психијатријских саветовалишта у јединицама локалне самоуправе било добра мера превенције социопатског и друштвено непожељног понашања.

„У саветовалиштима треба да се организује тимски рад, а у тиму треба заједно да раде лекар, психолог, социјални радник и локални полицајац, као и угледна особа из локалне средине и представник удружења пацијената. Мислим да би формирање установа које би се називале центрима за контролу беса деловале стигматизујуће и сумњам да би у њих радо долазили они којима су намењене. Али, сматрам да би тимови за контролу беса требало да функционишу у центрима за ментално здравље или у домовима здравља”, закључује др Славица Ђукић Дејановић, која је и сама неуропсихијатар са дугогодишњим искуством.