Хвала до неба

Данима, прецизније од 27. јуна, штрајк запослених у „Фијату” била је топ вест о којој су говорили сви: и власт и опозиција и синдикалци, економисти, аналитичари, „радници и поштена интелигенција” (како се то некада говорило)... Прављене су специјалне емисије и ТВ прилози, разбуктала се полемика на друштвеним мрежама о томе ко је у праву а ко би „хлеба преко погаче”. И онда се у уторак догодио помак у Крагујевцу где је сазвана конференција за новинаре на којој су премијерка Ана Брнабић и председник Штрајкачког одбора крагујеваче фабрике Зоран Марковић обелоданили да ће отпочети разговоре са менаџментом „Фијат Крајслер аутомобили Србије” и позвали раднике да се сутрадан појаве на радним местима и да у фабрици отпочне производња.

Било је занимљиво како су о томe известиле телевизије: они који су у то време емитовали турске серије, нису их прекидали, Радио-телевизија Србије је преко Радашина из Петловца (реприза серије „Село гори, а баба се чешља) „пустила” кајрон са том вешћу а само је Телевизија Н1 директно преносила обраћање из Крагујевца.

У Србији, земљи у којој су најскупље речи хвала, молим и извини ова прва се немилице троши у свим информативним емисијама у којима се укључују репортери са лица места. Презентер емисије обавезно срдачно захваљује новинару (који само ради свој посао) па све време слушамо Надо, хвала, Вера, хвала... Још кад извештач разговара са неком личношћу на важној позицији у политичком или јавном животу или ексклузивним саговорником а колега из студија каже: „Хвала теби и твом саговорнику”... Тада човек пусти машти на вољу да замисли надреалну ситуацију: да рецимо новинару у Британији после интервјуа са краљицом водитељ вести каже: „Хвала теби и твојој саговорници”... Јесте претерано поређење, али... Лепо је бити куртоазан али се мора и знати да оно што је у опису радног места и за шта се прима плата, не захтева претеривања. Посебно што смо свакодневно сведоци да током разговора у ТВ студију гледалац, који је пропустио да у првој минути чује име и професију госта, или да то прочита на екрану, остане до краја прилога у недоумици ко је причао и – зашто је баш он био пред камерама...

Недавно је у Дневнику Радио-телевизије Србије покренута тема дечијих играних филмова и чињенице да је тек сваки стоти филм намењен младој генерацији. Незаинтересованост продуцената објашњена је тиме што дечији филмови на дуге стазе враћају уложени новац за разлику од биоскопских хитова који врло брзо постану рекордни по броју гледалаца. Управо је јавни сервис тај који има адут и читав би утисак о добро погођеној теми био неупоредиво јачи да је моменат искоришћен да се прикаже, на пример, кратки дечији ТВ филм „Несташко”, снимљен 1986. по сценарију Гордана Михића у режији Здравка Шотре, и тако поткрепи теза о важности квалитетних дела у одрастању малишана који су сплетом несрећних околности препуштени ријалити заглупљивању.