Таванкућани траже јаслице и гранични прелаз

„Нема два насеља која су ближе једно другом. Између кућа са српске и мађарске стране размак није ни 300 метара, и то је некада било једно село, каже нам Горан Михаљевић, председник Скупштине МЗ Таванкут. Одлуку о братимљењу потписао је и Ласло Корбељ, председник општине Чикерија, која броји око хиљаду душа, или бар пет пута мање од Таванкута. Прве прекограничне комшије договориле су размену културних програма, фолклорних група, али не намеравају да остану само на томе. „Наш циљ је да заједнички утичемо на власти обе земље да се овде отвори гранични прелаз управо због близине два насеља између чијих становника постоје и родбинске везе”, каже Михаљевић.

Мада је суседно село на раздаљини од пет минута ходом, да би стигли до Мађарске, Таванкућани морају „около” преко Суботице или суседног насеља Бајмок. Уосталом, део Таванкута назван Чикерија, како се зове и суседно село, одавно је познато по чувеној „зеленој” граници, коју су деценијама „трасирали” разни кријумчари.

„Гранични прелаз је дугорочни план, као и решење за водовод и канализацију, али ми имамо и свакодневне проблеме који мештанима отежавају живот, а за њихово решавање нису потребне ни велике инвестиције, ни дуго време. Стално преговарамо са надлежнима у граду, али се још ништа није променило”, каже Михаљевић.

Становницима Таванкута недостаје педијатар, наводи председник Скупштине Месне заједнице, нарочито што овом Дому здравља гравитирају и становници околних насеља Љутово и Мала Босна.

Најмлађи становници Таванкута у центру су још једне теме, захтева мештана да им се отворе јаслице за децу до три или до пет година. Слика села у којем нема потребе за „дадиљама” и „тетицама”, јер ту је окућница, двориште, баке, комшије или старија деца која ће причувати најмлађе, више није актуелна. О томе је на друштвеним мрежама проговорио Самир Бошњак који каже да немају где да оставе своју бебу након што се и супруга запослила. Према рачуници Михаљевића, ове и наредне године биће бар двадесеторо деце за јаслице.

„Многи Таванкућани су се запослили у Слободној зони и немају коме да оставе децу. Међутим, има много мештана који нису званично запослени, иду у надницу или раде на својој земљи, и за њихову децу су потребне јаслице. Долазили су и урбанисти и имали смо разговоре са Предшколском установом „Наша радост”. Објашњено нам је да чекају одобрење за нови план отварања јаслица по приградским насељима. Проналажење простора за јаслице такође не би требало да представља проблем”, каже Михаљевић.