Човек звани Бескућник

Телевизија је један од најмоћнијих васпитача – истовремено и машина рекламократије. Да је среће па да је улога васпитача доминантна, били би промовисани морал, поштење, истина, доброта, лична храброст, пожртвованост...

Али, уместо тога, царују естетски и сваки други кич, вулгарност у изразу, изгледу и понашању, трачеви.

Све што видимо и чујемо врста је рекламе, оне плаћене (за различите производе и услуге) или скривене: ако се говори о фестивалу, о изложби, о концерту, о премијери опере или позоришног комада, све је то пут до конзумента. И тако мора бити. Повремено се неки од уредника досети да млади репортер сними прилог о старим занатима који су на издисају (поправка кишобрана, јорганџије, бомбонџије, опанчари) или младим, вредним и предузетним људима који су уложили новац и добру, оригиналну идеју па производе у неком малом, укусно уређеном простору, продају храну без адитива или ручно рађене ципеле за оне који носе мале или велике бројеве. Управо се у таквим прилозима очитава све поштовање закона тржишта који гласи: ако ниси платио, онда ништа. Јер гледаоцу се покаже шаргарепа, укаже му се да постоји нешто интересантно и корисно и следи и штап пошто нема ни најмање назнаке како би могао да уз, уложени труд, пронађе оно што је видео на телевизији. Али ће зато свака певачица имати на располагању довољно времена да детаљно објасни све оно што нас не интересује: у којем је студију снимила песму, ко је режирао спот, ко су статисти у њему, да захвали и текстописцу и композитору, стилисти и фризеру. Или ћемо гледати извештаје са модних ревија креатора који скупо наплаћују своје хаљине, а новинари не могу да сакрију понос и одушевљење што су се уопште нашли на месту које врви од познатих и славних лица.

Последњих недеља се у нашој земљи догодио велики број ужасних убиства, о чему су извештавали сви медији. Између осталог, један малолетник и двадесеттрогодишњак мучили су и запалили човека који је у најстрашнијим мукама превезен на лечење. Увек је вест гласила „запалили бескућника”. Несрећни човек има 58 година и зове се Миливоје. Да ли то што је бескућник умањује сав ужас који је доживео? Или умањује непојамну суровост онога што су у Земуну урадила два млада човека? И то није први пут. Сличан злочин се догодио у Новом Саду и поново је вест била „запалили бескућника“. Невини човек је био Драгутин Тодорчевић који је неко време живео у прихватилишту у Футогу и тамо водио активан живот, учествовао на изложбама и песничким вечерима…

Како то само судбина може да намести, он је пре неку годину о свом животу говорио пред камерама Радио-телевизије Војводине.

„Животни пут ме овде навео… Кад је дошло бомбардовање, економски сам пукао, брак ми је пропао. После сам се одао алкохолу”, испричао је Драгутин, иначе отац петоро деце.

Да несрећни Миливоје није био „по занимању бескућник”, да је радио на шалтеру или у самопослузи, да ли би његове муке биле страшније, а злочин монструознији? Да ли услови у којима живимо чине живот мање или више вредним? Да ли ће налицкани криминалци у скупим оделима и спортским аутомобилима бити идоли младим људима? Не сећам се да су телевизије тим темама посветиле простор и време.