Čovek zvani Beskućnik

Televizija je jedan od najmoćnijih vaspitača – istovremeno i mašina reklamokratije. Da je sreće pa da je uloga vaspitača dominantna, bili bi promovisani moral, poštenje, istina, dobrota, lična hrabrost, požrtvovanost...

Ali, umesto toga, caruju estetski i svaki drugi kič, vulgarnost u izrazu, izgledu i ponašanju, tračevi.

Sve što vidimo i čujemo vrsta je reklame, one plaćene (za različite proizvode i usluge) ili skrivene: ako se govori o festivalu, o izložbi, o koncertu, o premijeri opere ili pozorišnog komada, sve je to put do konzumenta. I tako mora biti. Povremeno se neki od urednika doseti da mladi reporter snimi prilog o starim zanatima koji su na izdisaju (popravka kišobrana, jorgandžije, bombondžije, opančari) ili mladim, vrednim i preduzetnim ljudima koji su uložili novac i dobru, originalnu ideju pa proizvode u nekom malom, ukusno uređenom prostoru, prodaju hranu bez aditiva ili ručno rađene cipele za one koji nose male ili velike brojeve. Upravo se u takvim prilozima očitava sve poštovanje zakona tržišta koji glasi: ako nisi platio, onda ništa. Jer gledaocu se pokaže šargarepa, ukaže mu se da postoji nešto interesantno i korisno i sledi i štap pošto nema ni najmanje naznake kako bi mogao da uz, uloženi trud, pronađe ono što je video na televiziji. Ali će zato svaka pevačica imati na raspolaganju dovoljno vremena da detaljno objasni sve ono što nas ne interesuje: u kojem je studiju snimila pesmu, ko je režirao spot, ko su statisti u njemu, da zahvali i tekstopiscu i kompozitoru, stilisti i frizeru. Ili ćemo gledati izveštaje sa modnih revija kreatora koji skupo naplaćuju svoje haljine, a novinari ne mogu da sakriju ponos i oduševljenje što su se uopšte našli na mestu koje vrvi od poznatih i slavnih lica.

Poslednjih nedelja se u našoj zemlji dogodio veliki broj užasnih ubistva, o čemu su izveštavali svi mediji. Između ostalog, jedan maloletnik i dvadesettrogodišnjak mučili su i zapalili čoveka koji je u najstrašnijim mukama prevezen na lečenje. Uvek je vest glasila „zapalili beskućnika”. Nesrećni čovek ima 58 godina i zove se Milivoje. Da li to što je beskućnik umanjuje sav užas koji je doživeo? Ili umanjuje nepojamnu surovost onoga što su u Zemunu uradila dva mlada čoveka? I to nije prvi put. Sličan zločin se dogodio u Novom Sadu i ponovo je vest bila „zapalili beskućnika“. Nevini čovek je bio Dragutin Todorčević koji je neko vreme živeo u prihvatilištu u Futogu i tamo vodio aktivan život, učestvovao na izložbama i pesničkim večerima…

Kako to samo sudbina može da namesti, on je pre neku godinu o svom životu govorio pred kamerama Radio-televizije Vojvodine.

„Životni put me ovde naveo… Kad je došlo bombardovanje, ekonomski sam pukao, brak mi je propao. Posle sam se odao alkoholu”, ispričao je Dragutin, inače otac petoro dece.

Da nesrećni Milivoje nije bio „po zanimanju beskućnik”, da je radio na šalteru ili u samoposluzi, da li bi njegove muke bile strašnije, a zločin monstruozniji? Da li uslovi u kojima živimo čine život manje ili više vrednim? Da li će nalickani kriminalci u skupim odelima i sportskim automobilima biti idoli mladim ljudima? Ne sećam se da su televizije tim temama posvetile prostor i vreme.