Док ти машеш из јахте

Свакога дана гомила сулудих оптужби у којима се не бирају речи изручи се на Вучићеву главу а кроз „топлог зеца” свакога дана провлаче и Синишу Малог, Гашића, Вулина...

При томе све се дешава у тренутку кад Председник вуче кола узбрдо више него било ко пре њега. Посета југу Србије, који је постао долина глади после пљачке назване транзицијом у којој су ликвидирани гиганти који су имали огромна тржишта у свету (ЕИ „Ниш”, „Први мај” Пирот, „Тигар”...), оживљава захваљујући Вучићу. Па нису Немци сами дошли, ваљало их је убедити.

*

Онда и престоница. У Београду нема важније улице која није раскопана. Ради се, значи. Београд мења лик, гради се, дотерује. А такозвана опозиције без идеје скаче по градској власти, вређа те људе и смишља афере.

Једино не могу да смисле како да победе на следећим градским изборима. Е то би им пасовало: не мораш да бринеш о Бабушници већ да се шепуриш у Београду којег је садашња власт дотерала као било коју озбиљну европску велику варош.

*

Поред економије сазревају и праве политичке идеје, тражи се конструктивно решење за Косово, Председник предлаже дијалог, позива све релевантне факторе да се укључе у нову етапу политичке борбе, одмах га подрже председник САНУ и академик Душан Ковачевић а подсмева им се, пази, Србијанка Турлајић која своје доконе дане проводи шетајући се поред реке!

А у реци на скупоценој јахти бивши заштитник грађана пије шампањац и подсмева се свима.

*

С друге стране, озбиљан свет, а међу њима је свакако Ненад Поповић, председник Српске народне партије, и право освежење у Влади, одмах нуди платформу за дијалог о теми Косова, понаша се одговорно и озбиљно.

*

Опозиција која не постоји оптужује Власт за гушење слободе медија а опозициона штампа и електроника грувају по Председнику за све паре. За стране паре, мислим. Па чија је Н1 телевизија? Како „Данас” излази кад има смешан тираж и „угледне” колумнисте који пишу за паре, наравно. Једино се за „Курир” зна одакле новци. Не плаћа порез па уштеди!

*

И Радош Бајић се прави Радашином. Пита се у колумни: „...ако се питање сме поставити – колико се за исти рад (у Крагујевцу, прим. аут.) плаћа радник у Торину...”

Како је само виспрен! А колико се за исти рад плаћа лекар у Торину?

*

А онда се огласила Весна Пешић, али немам снаге да коментаришем најновији бисер из ризнице мудрости познате амбасадорке која је створила нераскидиве односе Срба и братског мексичког народа!

Не могу више да се бавим домаћом сценом. Уморио сам се. Идемо у временску машину.

*

02. 08. 2009.

„Погинула је Борка Вучић, функционерка СПС-а и финансијска експерткиња режима Слободана Милошевића.”

Ово је вест ТВ Б92.

Нема новинарске награде коју нису фасовале колеге из ове слободне и демократске куће.

Све голи, сурови професионалци.

Када кажем професионалци, мислим „професионалци”.

Могли су они да кажу да је у саобраћајној несрећи погинула и једна значајна Српкиња, рођена у неком селу крај Тршића као треће од шесторо деце у учитељској породици. Да је добро учила и напредовала, да се школовала у земљи и иностранству. Могли су да кажу да је у својој блиставој каријери радила у Економском институту, да је била шеф кабинета секретара за спољну трговину СИВ-а, да је водила Савезни завод за планирање па и Секцију за грађевинарство СИВ-а. Да је банкарством почела да се бави у Привредној банци Србије, па Удруженој београдској банци, која је прерасла у Београдску банку. Могли су да нагласе да је госпођа Вучић била и директор Беобанке у Лондону, да, и банкар и владин представник на Кипру који је омогућио функционисање државе у време санкција...

Могли су да подсете и да је председавала Народном скупштином, да је водила Фонд за младе пољопривреднике... Да су јој умрли и супруг и син и да о томе није желела да прича...

Све су то могли да кажу професионалци с Б92.

Али нису.

Зато, када кажем професионалци, мислим...

*

04. 10. 2007.

Био је то диван дан. Све је било дозвољено. Могла је да се пали Скупштина, уништавају гласачки листићи, да се пребијају „бивши”.

Пошто је демократија на гусеницама Џоовог багера ушла у наше животе, огрезли смо у слободи.

Ако се октобар на комшијском каже листопад и ако има правде, онда је ред да ослободиоци листом попадају у листопаду.

Како ствари стоје у томе ће им највише помоћи они њихови што су лупали у шерпе. Што рече писац – лупали у шерпе, сада се ударају у главу.

Незадовољни радници, побеснели таксисти и изневерена поштена интелигенција спремају врући листопад. Не могу више да гледају комбинаторику досовских странака које се стално свађају а почну да снимају хоум-видео кад год уочи избора крену да излазе рејтинг листе најпопуларнијих партија и њихових лидера. Одмах себе виде развлашћене, без сна, очекују да дођу да их хапсе њихови који ће по навици прелетети код новог победника.

Велики је страх у питању јер знају шта су урадили силним поштеним људима и њиховим породицама.

Њихови нови а у ствари стари шињели лепршали су тада Србијом у победничком походу. Правда, нека њихова, била је важнија од права оних других. Уосталом, о том страху има доста тога у литератури. Једини је проблем што они на радионицама и курсевима нису читали литературу већ упутства о изазивању и спровођењу пуча без сувишних „зашто”.

У тим брошурама није било написано да нема бесплатне вечере, па су почели да се хватају за главу када су нови пријатељи из света почели да вичу на њих, док су ови очекивали овације...

И да поновимо – нема бесплатне вечере...