Како се лече српске дипломате

Законом о спољним пословима предвиђена су истоветна права у погледу здравственог осигурања како за дипломату тако и за чланове његове породице – супружник, малолетна деца, брачна, ванбрачна, усвојена деце, пасторчад, штићеници и храњеници на редовном школовању до навршене 26. године живота. Сви они, каже закон, имају право на „накнаду трошкова за основно здравствено осигурање према прописима земље у којој дипломата ради, ако остваривање овог права није обезбеђено међународним уговором”. При томе су, према нашим сазнањима, у повољнијем положају породице дипломата у оним земљама са којима Србија има склопљене међудржавне споразуме о здравственом осигурању јер је њима обухваћен далеко већи број здравствених услуга од основног пакета који је на располагању онима који бораве у државама са којима нема тог споразума.

Закон о здравственом осигурању предвиђа и да за ово лечење у иностранству мора да се добије одговарајућа потврда. А она се издаје на основу утврђеног здравственог стања осигураника то јест дипломате, односно члана његове уже породице, о чему оцену даје првостепена лекарска комисија.

Међутим, нису у истом положају ни сви брачни другови српских дипломата. Они који су запослени, током боравка са супружником, морају да „замрзну” радни однос. Ту и настаје проблем јер, чим им почне мировање радног односа, губе право на здравствено осигурање у Србији. Незапослени супружници пак будући да су иначе осигурани преко брачног друга запосленог у Министарству спољних послова и даље као и њихов брачни друг имају право на књижицу, а самим тим и лечење у Србији и за време боравка у иностранству.

Запослена супруга једног дипломате каже да је ситуација до 2013. године била другачија и да су имали право на лечење у земљи.

„Држава нам је онемогућила да се лечимо у нашој земљи. Крше се основна људска права. Терају нас да месечно плаћамо сами 2.400 динара да бисмо имали здравствену књижицу, па морамо некога да овластимо да нам месечно уплаћује тај новац. Они не схватају да нас држава шаље у амбасаде и генералне конзулате у свету и да ми нисмо туристи. Дискриминисани смо сви ми којима у Србији мирује радни стаж док живимо у другој земљи”, огорчена је супруга овог дипломате. Она тврди и да се зато дешава да се супружници дипломата који раде у приватним фирмама договоре са власницима да раскину радни однос па када се врате у земљу, опет добију исти посао.

Да супружници морају да плаћају здравствено осигурање, потврдио нам је и један амбасадор. Према његовим речима, сваких шест месеци његова супруга, којој мирује стаж у фирми, уплаћује око 15.000 динара како би могла да се несметано лечи у Србији.

У Министарству спољних послова кажу за „Политику” да је одредбама Закона о раду прописано да брачни друг запосленог који је упућен на рад у иностранство у дипломатска, конзуларна и друга представништва има право на мировање права и обавеза које се стичу на раду и по основу рада.

„Законом о спољним пословима даље је дефинисано да за време трајања рада у дипломатско-конзуларном представништву, супружник запосленог има право на уплату пензијског и инвалидског осигурања из средстава министарства, под условом да је био запослен или регистрован код надлежне службе за запошљавање пре одласка у иностранство. Овом правном регулативом није регулисана уплата доприноса за здравствено осигурање за супружнике који са запосленим одлазе у иностранство”, стоји у одговору министарства на наше питање о правима супружника дипломата.

Појашњавајући зашто запослени супружници немају право на књижицу у земљи, уколико сами не уплаћују доприносе за здравствено осигурање, у МСП-у кажу да „с обзиром на то да лице коме мирују права и обавезе које се стичу по основу рада, бива одјављено са здравственог осигурања, односно предузеће у коме је запослено мора извршити његову одјаву након доношења решења о мировању, такво лице се може укључити у обавезно здравствено осигурање у складу са чланом 23 Закона о здравственом осигурању по коме сама лица плаћају доприносе из својих средстава у складу са законом којим се уређују доприноси за обавезно социјално осигурање”.

У Републичком фонду за здравствено осигурање објашњавају за наш лист да нема никакве препреке ни у њиховим правилницима ни у инструкцијама да плаћање доприноса за обавезно здравствено осигурање обави неко трећи. У овом случају, Министарство спољних послова.

„Битно је да се у доказу о извршеном плаћању доприноса (извод из банке) јасно види за кога се обавља уплата доприноса и да је сврха укључивање у обавезно здравствено осигурање. Уплата мора да се обави на рачун и у износу који у решењу утврди испостава према пребивалишту особе. Напомињемо да пријаву на здравствено осигурање у овом случају мора да обави лично та особа. Али, нема никаквих проблема да плаћање доприноса, уместо физичког лица, под одређеним условима, може да уради друго правно или физичко лице”, наглашавају у РФЗО-у.

Дакле, нема препреке да МСП уплаћује доприносе и запосленим супружницима дипломата, али је очигледно одлука да се то не ради. Многи међу онима који су сада приморани да себи уплаћују доприносе сматрају то дискриминацијом у односу на незапослене супружнике. Уколико желе да се лече у Србији, ипак ће морати месечно да издвоје 2.400 динара.