Преминуо Дејан Миладиновић

Ис­так­ну­ти ре­ди­тељ и не­ка­да­шњи ди­рек­тор Опе­ре На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду Де­јан Ми­ла­ди­но­вић пре­ми­нуо је у Бе­о­гра­ду у 69. го­ди­ни, са­оп­шти­ло је На­род­но по­зо­ри­ште. 
Де­јан Ми­ла­ди­но­вић ро­ђен је 1948. у Бе­о­гра­ду, у по­ро­ди­ци опер­ских умет­ни­ка (мај­ка Ми­ли­ца, ме­цо­со­пран, пр­ва­ки­ња Опе­ре На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду, отац Ду­шан, пр­ви ди­ри­гент и ди­рек­тор Бе­о­град­ске опе­ре). Био је пр­ви ре­ди­тељ Опе­ре и Дра­ме и два пу­та умет­нич­ки ди­рек­тор Опе­ре Срп­ског на­род­ног по­зо­ри­шта у Но­вом Са­ду. Из Но­вог Са­да пре­ла­зи у Бе­о­град где је по­ста­вљен за ре­ди­те­ља Опе­ре На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду, а на пред­лог и по­зив це­ло­куп­ног бе­о­град­ског опер­ског ан­сам­бла по­ста­је умет­нич­ки ди­рек­тор.  
Ми­ла­ди­но­вић је ре­ди­тељ­ски по­ста­вио укуп­но 158 пред­ста­ва, углав­ном опер­ских у про­фе­си­о­нал­ним по­зо­ри­шти­ма СФРЈ (Бе­о­град, Но­ви Сад, Ско­пље, За­греб, Сплит, Оси­јек, Са­ра­је­во) и у ино­стран­ству. Са­мо у САД и Ка­на­ди ре­жи­рао је ви­ше од 60 опер­ских пре­ми­је­ра (Њу­јорк, Да­лас, Бал­ти­мор, Хо­но­лу­лу, Атлан­та, Мил­во­ки, Сан Ди­је­го, Си­јетл, Лос Ан­ђе­лес, Де­тро­ит, Ван­ку­вер...). Са­ра­ђи­вао је са број­ним слав­ним име­ни­ма свет­ске опер­ске сце­не: Ре­не Фле­минг, Су­ми Џо, Жан-Ми­шел Шар­бо­не, Ири­на Ми­шу­ра, Ма­ри­ја­на Кор­не­ти, Ри­чард Мар­џи­сон… До­бит­ник је ве­ћег бро­ја зна­чај­них про­фе­си­о­нал­них при­зна­ња и на­гра­да за сво­ја ре­ди­тељ­ска оства­ре­ња. 

На­та­ша Јо­вић Три­вић, ме­цо­со­пран и пр­ва­ки­ња На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду:
–  Био је ве­ли­ки ре­ди­тељ, ин­те­лек­ту­а­лац, по­зна­ва­лац по­зо­ри­шта и опе­ре, али и ве­ли­ки пе­да­гог и при­ја­тељ мла­дих умет­ни­ка. Има­ла сам не­ве­ро­ват­ну сре­ћу да учим од ње­га пр­ве сцен­ске ко­ра­ке, а ка­сни­је  да осва­јам опер­ске ли­ко­ве до нај­сит­ни­јих де­та­ља, пре све­га пра­те­ћи зах­те­ве ком­по­зи­то­ра и му­зи­ке, ка­ко је то Де­јан увек из­ри­чи­то зах­те­вао. Има­ли смо ве­ли­ки план да ра­ди­мо Ко­њо­ви­ће­ву „Отаџ­би­ну“,  ра­до­ва­ли се и пла­ни­ра­ли но­ве аван­ту­ре. Оста­је стра­шна пра­зни­на због ње­го­вог од­ла­ска, али и ве­ли­ки по­нос и част што сам има­ла при­ли­ку да учим, ства­рам и по­зна­јем ова­ко јед­ног ве­ли­ког умет­ни­ка и чо­ве­ка. 
Ја­сми­на Трум­бе­таш, со­пран и пр­ва­ки­ња На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду:
– При­па­дам ге­не­ра­ци­ји ко­ја је има­ла ту сре­ћу да ра­дим са њим од са­мог по­чет­ка, пр­во у опер­ском сту­ди­ју, а по­том и на ве­ли­кој сце­ни На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду. Та­ко сам на по­чет­ку ка­ри­је­ре пе­ва­ла у опе­ри „Ве­шти­це из Са­ле­ма“ у ње­го­вој ре­жи­ји, а ка­сни­је и „Ма­дам Ба­тер­флај“ у Ма­дле­ни­ја­ну­му. То је би­ло за­до­вољ­ство за ме­не, јер је Де­јан на про­бе до­ла­зио спре­ман, тач­но је знао шта хо­ће и, с об­зи­ром да је по­ти­цао из му­зич­ке по­ро­ди­це, пра­тио би сва­ки де­таљ и у му­зич­ком сми­слу.