Делови Србије за које ЕУ није чула

Можда је то један од разлога зашто западни, јужни или југоисточни делови Србије када је позоришна уметност, то јест култура уопште у питању, показује статистика, заостају у понуди у односу на друге делове земље. Тако смо пре неколико месеци боравећи на првом позоришном фестивалу на Мокрој гори од тамошњих житеља, али и људи из околних места различите старосне доби, врло често могли чути да први пут гледају позоришну представу. Тим поводом покушали смо да истражимо театарску мапу Србије.

Око 40 установа културе на територији земље делују као позоришне куће са редовним репертоарима. Ту је додатних 100 установа културе чији је оснивач држава које раде као центри за културу, које су поливалентне и у којима се делом реализују и програми за позориште. Министарство за културу Републике Србија стара се о само два позоришта: Народном позоришту у Београду и Народном позоришту из Приштине са седиштем у Грачаници. Сва остала позоришта су под ингеренцијом локалних управа. За национални театар донедавно је на годишњем нивоу издвајано готово милијарду динара из буџета. Сада се цифра задржава на око 800 милиона из буџета.

– Ако погледате мапу Србије лако је закључити да је цела Србија покривена културним институцијама. Имамо инфраструктуру која је направљена што пре рата, што у социјализму, што касније и велику потребу, глад локалне заједнице за позоришним или било каквим културним садржајима. Када је културна инфраструктура у питању, у великој смо предности у односу за регион. Тамо где је капацитет привредних ресурса иоле бољи имате богатију културну понуду – каже за „Политику” Ђурђијана Јовановић, саветник за област позоришно-плесног стваралаштва Министарства културе.

У Србији важи правило да фестивали ничу као печурке после кише. Тако је у једном тренутку код нас било више од 40 позоришних фестивала. Званична цифра никада није ни била позната, јер су поједини фестивали били спонзорисани из других извора.

– Култура се увек посматра кроз призму критичара и стручне јавности. Ипак, ваља поменути да држава суфинансира бројне програме и то путем јавног конкурса. На конкурсима највише средстава додељује фестивалима, мања средства су се до сада додељивала за гостовања и копродукције, иако је тенденција да се појача продукција. Једне године навели смо да ћемо посебно подржавати копродукције са регионом, али се ништа се није десило – једноставно је изостала потражња. Десетак година радимо конкурсе, притом нико не посматра улазне податке, већ сви коментаришу крајње листе, односно новчане цифре колико је ко добио по пројекту. Рецимо, имамо случај Краљевачког позоришта које се никада није јавило ни на један конкурс или Позоришта на Теразијама које из ко зна којих разлога нема навику да аплицира, а када то и ураде њихов захтев буде скроман. Таквих случајева има и те како – каже Ђурђијана Јовановић.

На конкурсима за суфинансирање највише средстава до сада је, сазнајемо, издвајано за Београд и Војводину, али се нико не пита како ће се развијати позориште у Врању. Установе културе и фестивали у Војводини су, иначе, у много бољем положају од остатка земље јер имају три извора финансирања: локални, покрајински и републички. Град Београд и остали део Србије имају само два: локални и републички.

Велики проблем је и тај што не постоји кровна организација позоришта у Србији, односно што позоришта нису умрежена, ако се изузме Заједница професионалних позоришта Србије која обухвата позоришта јужно од Београда и Заједница професионалних позоришта Војводине. Тако, рецимо, београдска позоришта, њих петнаестак буквално функционишу самостално, док дечја и луткарска.