Delovi Srbije za koje EU nije čula

Možda je to jedan od razloga zašto zapadni, južni ili jugoistočni delovi Srbije kada je pozorišna umetnost, to jest kultura uopšte u pitanju, pokazuje statistika, zaostaju u ponudi u odnosu na druge delove zemlje. Tako smo pre nekoliko meseci boraveći na prvom pozorišnom festivalu na Mokroj gori od tamošnjih žitelja, ali i ljudi iz okolnih mesta različite starosne dobi, vrlo često mogli čuti da prvi put gledaju pozorišnu predstavu. Tim povodom pokušali smo da istražimo teatarsku mapu Srbije.

Oko 40 ustanova kulture na teritoriji zemlje deluju kao pozorišne kuće sa redovnim repertoarima. Tu je dodatnih 100 ustanova kulture čiji je osnivač država koje rade kao centri za kulturu, koje su polivalentne i u kojima se delom realizuju i programi za pozorište. Ministarstvo za kulturu Republike Srbija stara se o samo dva pozorišta: Narodnom pozorištu u Beogradu i Narodnom pozorištu iz Prištine sa sedištem u Gračanici. Sva ostala pozorišta su pod ingerencijom lokalnih uprava. Za nacionalni teatar donedavno je na godišnjem nivou izdvajano gotovo milijardu dinara iz budžeta. Sada se cifra zadržava na oko 800 miliona iz budžeta.

– Ako pogledate mapu Srbije lako je zaključiti da je cela Srbija pokrivena kulturnim institucijama. Imamo infrastrukturu koja je napravljena što pre rata, što u socijalizmu, što kasnije i veliku potrebu, glad lokalne zajednice za pozorišnim ili bilo kakvim kulturnim sadržajima. Kada je kulturna infrastruktura u pitanju, u velikoj smo prednosti u odnosu za region. Tamo gde je kapacitet privrednih resursa iole bolji imate bogatiju kulturnu ponudu – kaže za „Politiku” Đurđijana Jovanović, savetnik za oblast pozorišno-plesnog stvaralaštva Ministarstva kulture.

U Srbiji važi pravilo da festivali niču kao pečurke posle kiše. Tako je u jednom trenutku kod nas bilo više od 40 pozorišnih festivala. Zvanična cifra nikada nije ni bila poznata, jer su pojedini festivali bili sponzorisani iz drugih izvora.

– Kultura se uvek posmatra kroz prizmu kritičara i stručne javnosti. Ipak, valja pomenuti da država sufinansira brojne programe i to putem javnog konkursa. Na konkursima najviše sredstava dodeljuje festivalima, manja sredstva su se do sada dodeljivala za gostovanja i koprodukcije, iako je tendencija da se pojača produkcija. Jedne godine naveli smo da ćemo posebno podržavati koprodukcije sa regionom, ali se ništa se nije desilo – jednostavno je izostala potražnja. Desetak godina radimo konkurse, pritom niko ne posmatra ulazne podatke, već svi komentarišu krajnje liste, odnosno novčane cifre koliko je ko dobio po projektu. Recimo, imamo slučaj Kraljevačkog pozorišta koje se nikada nije javilo ni na jedan konkurs ili Pozorišta na Terazijama koje iz ko zna kojih razloga nema naviku da aplicira, a kada to i urade njihov zahtev bude skroman. Takvih slučajeva ima i te kako – kaže Đurđijana Jovanović.

Na konkursima za sufinansiranje najviše sredstava do sada je, saznajemo, izdvajano za Beograd i Vojvodinu, ali se niko ne pita kako će se razvijati pozorište u Vranju. Ustanove kulture i festivali u Vojvodini su, inače, u mnogo boljem položaju od ostatka zemlje jer imaju tri izvora finansiranja: lokalni, pokrajinski i republički. Grad Beograd i ostali deo Srbije imaju samo dva: lokalni i republički.

Veliki problem je i taj što ne postoji krovna organizacija pozorišta u Srbiji, odnosno što pozorišta nisu umrežena, ako se izuzme Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije koja obuhvata pozorišta južno od Beograda i Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine. Tako, recimo, beogradska pozorišta, njih petnaestak bukvalno funkcionišu samostalno, dok dečja i lutkarska.