Одмах падај у сан

САВРЕМЕНА ПРОЗА
Две књиге у богатој библиографији Немање Митровића (Париз, 1960) садрже у своме наслову реч сан, већ препознатљиво место када се говори о прозном опусу и поетици овог приповедача. Иако крај "Друга Петра Пана" нема те речи, испоставиће се да је цела најновија књига заправо једно сневање, или пре збуњујућа и страшна ноћна мора која ће се приликом буђења учинити тако стварном. А шта ћеш већу језу од тога, поготово ако си заспао уз бајку, поред сна такође врло битно место у случају "Друга Петра Пана".

И бајке умеју да буду језиве. У њима често има понеко зрно грашка језе које зна да се попут чудовишног пасуља успентра до тмурног неба. Због тога ваљда приповедач најновије Митровићеве књиге на осамнаестој страни једва успева да саслуша причу за лаку ноћ. "И мучећи се тако, живели су дуго и срећно, окружени безбројном несташном децом, унуцима и праунуцима – завршава Мама причу, а ја, срећан што је већ једном заћутала, одмах падам у сан."

Тек ту почињу муке. Сваки сан је збуњујући коктел доживљаја које Митровићев приповедач без цензуре износи пред читаоца. Из перспективе детета, са Мамом и Татом као главним епизодистима, он започиње своју причу о одрастању, без линеарности коју сан не трпи. Немања Митровић зато, бар када се о том аспекту његове књиге говори, успева да пред читаоца распростре један уверљиви сценарио за сневање. Приповедач, у огољено првом лицу, нуди читаоцу – који ће тек касније посумњати да се можда ради о сну – читав низ помешаних и испреплетаних доживљаја, с којима би се и доктор Фројд поприлично намучио. Но, поред Сигмундових омиљених тема, те Маме и Тате, ту је и друг Шевић, који би књизи могао дати и неке "политичке димензије".

Епизодисти су Капетан Кука, Петар Пан, Црвенкапа, Ескими и многи други јунаци које су подсвест и фантастика сасвим измешале, а приповедач искористио за сликање те папазјаније зване одрастање, зване – цео живот. На црној лађи, која је изронила из земље, главни јунак путује на броду Капетана Куке који као да је пун некаквих црних сећања, сандука пуних баналности и сировости стварног. Брод путује под гусарском заставом, кормило окреће кука Капетана Куке. "А ова шиљата кука, зар то није вечити знак питања", пита се приповедач на самом крају. Шта он тражи? Да ли белину и чистоћу Северног пола, док га гробар грабуљама вади из гроба?

Пред сваком од слика које нам нуди Немања Митровић могли бисмо стати и дуго размишљати. Најупечатљивије слике су оне које писац успева да наслика песничким језиком у готово готској атмосфери. Када то не учини, читалац се суочава са низом баналних, сирових описа и са једним за литературу поприлично слабим хумором, који је ближи вицу него прози. Такви делови кваре ту хорор-лирску лавину доживљаја иза којих се заиста откривају нека "вечна" питања. Чини се да писац не посвећује исту пажњу свим деловима своје књиге. Неки од дијалога су добро написани, док су други сувише банални, смемо ли рећи: сувише блиски свакодневном разговору!?

Књига је и на плану мотивације сасвим шарена. Неки од мотива су сјајно уведени и њихова метафорична снага тера читаоца да стане и да се још једном врати на неке од реченица, да би потом наишао на неке од слика које овој књизи, можебити, и нису од нарочите користи. Могло би се рећи да неке од тих мана доприносе томе да осетимо атмосферу сна у целини, али би књизи свакако пријао нешто рафиниранији хумор, стилска и мотивацијска уједначеност, што би појачало добру идеју Немање Митровића који се и овом књигом – књигом која свакако није најбоља у његовом опусу – издваја као сасвим особен писац, са поетиком и темама које заузимају посебно и другачије место у свету савремене домаће прозе.