Деценија светске економске кризе

Француском БНП-у требало је пуних пет дана да заустави све трансакције споменутих фондова, довољно времена да се широм финансијских тржишта, од Волстрита до Франкфурта и Хонгконга, разлије општа паника. Питање је било ко је све улагао, јавно као и тајно, и ко се све, колико дуго и чијим новцем, коцкао на америчком хипотекарном тржишту, рачунајући да ће привременим прихватањем ризичних кредита – једном кад буду исплаћени – остварити огромну зараду.

Најјаче америчке, британске и европске банке, стратешки важна осигуравајућа друштва и пензиони фондови преко ноћи су стављени не само под лупу солвентности, већ и пред питање како су ушли у високоризичне послове које нису објашњавали ни клијентима, а ни домицилним државама.

Брижљиво негујући мит да сваки Американац треба да има кућу, тамошњи инвестициони кругови разрадили су сложен систем давања кредита за станоградњу готово свим заинтересованим клијентима, без много распитивања о њиховој стварној платежној способности. Након одобравања таквих кредита, амерички зајмодавци паковали су их у сложене дужничко-поверилачке аранжмане, које су – уз обећање огромних зарада – продавали заинтересованим купцима широм света.

Упркос бројним сигналима, већ од 2004, да је америчко тржиште станоградње прецењено, тек у лето 2007. постало је јасно да су хипотекарни кредити дељени шаком и капом, као и да су Американци толико осиромашили да не могу у догледној будућности да их врате.

Глобално отрежњење од тадашњег „финансијског срозавања идола” било је болно, док су последице краха, који је највише коштао Запад, измениле свет.

Суочени с могућим неслућеним губицима, финансијери су већ од јесени 2007. драстично престали да зајме новац, лишавајући преко ноћи државе, економије и милионе људи широм света могућности да помоћу кредита остваре део својих новчаних и животних потреба. Да спасу системски најважније банке, зауставе паничне јурише народа на банке, оживе замрле привреде... државе широм света почеле су са масовним доштампавањем новца, али и опсежном истрагом о томе како се могло десити да банке имају танке резерве капитала, да берзе функционишу без много надзора, да стране банке мешетаре око курса девиза или вредности злата, док агенције за кредитни рејтинг олако деле високе оцене за пословање...

Америка је на том реформском путу 2012. године увела чувени Дод Франков закон – најрадикалнији од времена Велике рецесије – ради заштите свих актера финансијског трговања, а не само оних најјачих. Упоредо, у појединим деловима света, увелико тече потрага за кривцима за кризу која је изазвала ланчану реакцију.

„Свет је угрожен похлепом Запада. Систем заснован на његовој доминацији још од Другог светског рата распао се у овој кризи као кула од карата: срушена је догма о неприкосновености диктата слободног тржишта и непожељним интервенцијама државе у свету финансија”, поручио је у јеку кризе ондашњи председник Бразила Игнасио Лула да Силва. Водеће земље у економском развоју: Кина, Русија, Индија... пред крај прве деценије овог века често су спомињале крах на Волстриту 2007–2008. као кључни фактор њиховог нововековног зближавања с циљем да реформишу глобални финансијски и друштвени поредак, почев од стварања Брикса и Азијске банке за инвестиције у инфраструктури.

У међувремену, првобитни отпор лидера Запада да признају размере кризе – која је банкротом америчке банке Лиман у јесен 2008. стекла статус најтеже глобалне финансијске кризе од Другог светског рата – убрзо је заменила свест о неопходном здруживању с осталима (нарочито промоцијом Форума Г-20), ради обуздавања рецесије, краха поверења и трагања за путем изласка из незабележеног и папреног кошмара. ММФ је 2009. проценио да су инвеститори у првом удару кризе 2007–2008. године „ошишани” за више од 4.000 милијарди долара директних и индиректних улагања повезаних с хипотекарним тржиштем САД). Америчку привреду ова криза коштала је укупно више од 22.000 милијарди долара, процењивао је још пре четири године званични Вашингтон.

Данас је већина институционалних актера кризе из 2007–2008. године (од оних који су избегли банкрот или национализацију) подвргнута радикалној реформи, док су односи Запада и остатка света у привредном салду темељно промењени. Док је развијени свет од Другог светског рата до 2007. био перјаница глобалног економског раста, од краха хипотекарног тржишта САД однос снага се променио, истиче ММФ. Наиме, од периода 2007–2014. земље у економском успону остварују 69 одсто укупног глобалног привредног раста. Учинак најразвијенијих земаља света у привредном напретку света после 2007. износи око тридесетак посто.

ММФ је данас веома опрезан у процени да ли је свет – без новог рецепта за општи привредни раст, смањење незапослености и повећање зарада и кредитне недаће бројних земаља у развоју – нашао начин да избегне неку следећу финансијску кризу глобалних размера. У међувремену, нова администрација у Вашингтону увелико размишља да укине Дод Франков закон против ризичног финансијског пословања, док је страним банкама наплатио укупно 150 милијарди долара казне због мешетарења на Волстриту.