Дрогирана држава

Јуче испред зграде налетим на једног старог другара из краја. Бивши ватерполиста-репрезентативац у свим млађим категоријама, омиљен у друштву, једном речју некад супермомак, а сада наркоман. Једва сам чекао да се овај непријатни разговор са човеком без зеница заврши, у ствари, ја сам као нешто куртоазно причао а он је испуштао неки њањави звук који би се тешко могао назвати гласом. На моје питање да ли се још увек дрогира, ко из топа је одговорио да је стрејт годинама, а мислим да су и вране које су почеле да се гнезде у тек олисталим крошњама дрвећа могле да примете колико је овај дечко „распаднут”.

Порицање је чудо. Убедиш самог себе да проблем не постоји и да су сви остали људи око тебе кретени, а само ти си цар, богом дан. Та жеља да се проблем игнорише често се може видети и у очима наших родитеља. Зато је ваљда и онај професор у IV београдској гимназији суспендован. Дрзнуо се да каже родитељима у лице да њихова деца нису цвећке већ пасионирани љубитељи „спид” и „екстазија” а тиме је озбиљно нарушио и „углед” школе и њеног директора. АЛООО!!! Па кога ми заваравамо. Важније нам је мишљење комшилука од судбине сопственог детета. Родитељи се цимају да скрпе крај с крајем па све мање имају времена да васпитавају клинце и улудо мисле да ће тај посао уместо њих урадити школа. Професори опет имају своје бриге и годинама уназад више штрајкују због бедних плата него што се баве проблемима својих ученика. Нађе се ту понекад неки залуђеник, као тај несрећни професор биологије, али брзо бива ућуткан као и сваки глас разума који се с времена на време пробије испод тоне штроке и глупости која се овде годинама лопатама слаже на гомилу. Скаменим се од страха када помислим да ћу једнога дана и сам послати дете у неку београдску школу, где ће му у дворишту неко нуткати нешто за дување, шмркање или гутање и то све пред „будним” оком професора чије се, додуше заиста мизерне, зараде исплаћују од пореза који уредно сви плаћамо.

Тешко је одредити тачан број наркомана у Србији. Овде се статистички подаци најчешће фризирају како то одговара онима који су на власти. Проблем као што је наркоманија најчешће се гура под тепих, а тепих се још додатно закива у земљу ексерима да случајно не изађе на површину док не истекне мандат. Неки кажу да је око 100.000 наркомана, неки да их има много више, у сваком случају то су само они регистровани. А где су ту још они бројнији – нерегистровани и они тзв. викенд наркомани, који редовно флертују са гудром и користе је кад год је нека „специјална” прилика: викенд, журка, рођендан, нова година... Као и у свему, наша држава нема јасан план борбе против наркоманије. Дефицитаран је и број установа које се баве лечењем болести зависности. Србија је и сама дрогирана, у нокдауну, без компаса, а политичка елита нема жељу нити храброст да се ухвати у клинч са опасним противником. Против ове куге се боримо тако што затворимо прозоре и молимо бога да заобиђе нашу кућу.

А неко се све време на овој муци богати. При том не мислим само на ситне уличне дилере и на њихове „квотере” (1/4 грама хероина). Они су само први прстен. И врапци знају да је наша Србијица одувек била транзит на светском тржишту наркотика. Ту је још и Косово – црна рупа у срцу саме Европе одакле нам стижу увек свежи опијати. Наши кримоси су врло либерални по питању сарадње са својим албанским колегама. Њима је свеједно где се налази граница, само да се преко ње може прошверцовати довољна количина наркотика. Хероин је преплавио улице Београда, па је услед велике понуде постао ужасно јефтин и увек доступан. Неке дроге, као што је екстази, коштају скоро као пакла цигарета, јер их је могуће произвести у кућним условима уз мало боље познавање хемије. Све више се шушка и о тзв. полицијским дилерима за које углавном знамо ко су и чиме се баве, а они и даље нису иза решетака, јер поседују службене легитимације. Интересантно је да ни политичке партије у Србији немају као озбиљну ставку у својим програмима борбу против наркоманије, па се у предизборним кампањама могу чути разна обећања али борба против дроге није једна од њих. Некога је очигледно страх да би се једном одлучном акцијом државних органа претестерисала једна подебела грана наше привреде, па се чак ни уочи избора о овој теми не говори.

Остало је да ми „обични људи” узмемо ствар у своје руке. Да се пробудимо из зимског сна и коначно схватимо колико је сати. А сати је пет до 12 да нешто урадимо за садашње и будуће генерације које стасавају у овом лудилу. Потребно је што више акција и правих иницијатива да бисмо се изборили са овом пошасти. Да се алармирају одговорни у држави да мало за промену зараде своју плату, а да полиција уместо што премлаћује људе стане на крај пацовским каналима којима се дрога слива у наше школе, паркове, на наше кућне прагове. Клинцима је све ово игра. Једна пилула или линија за њих је као партија сониплеј-стејшна где је она црвена линија која показује живот све мања и мања док на крају не буде „гејм овер”. Зато им морамо помоћи да у овој игри живота буду победници, да се рестартују и врате партију на почетак. Овај чланак ће доживети свој епилог у виду неке конкретне акције БС-а. Позивам све да нам се придруже!

Члан групе „Београдски синдикат”