Ни тамо, ни овамо

Свакодневно од свих и свуда чујем: ово су дани велике „кризе”. „Напред не можемо, назад немамо куд”,што би рекао Иво Андрић. Страх, стрепња, потиштеност,озлојеђеност, клевете, денунцијације, демонизовање неистомишљеника и другог, похлепе и грамзивост, огорченост и осионост, инат и пркос, кукавичлук, полтронски морал, празнословље и мртве пароле прожимају сав друштвени живот. Код многих је љубав према материјалном благу парализовала сваку љубав према истини и добру. Све је поново у знаку нових избора и старе понуде. Ратују „патриоте” и „мондијалисти”. Први родољубље и љубав према своме тумаче као мржњу према другоме и туђему. За друге, љубав према другоме и другимa је мржња и презир према себи и својему. Све је то упаковано великим идеалима. Зло узима лик врлине. Зато је тако брутално. Као да више нико не може ни са ким. Ратује свак против свакога. Нико нема о себи ружне, ни о другоме лепе речи. Свуда сурова такмичења, где успех једних значи пораз других, или моћ једних страх других. Историјско искуство говорида су велике „кризе” истовремено и велике „шансе” за препород и преображај.

Ово су дани ускршњег поста. Прилика да свако крене и започне поправку и преправку себе. Дани поста не треба да буду дани неограниченог конзумирања „посних специјалитета” „на води” (по разним бродовима и сплавовима) већ дани поновног сусрета са Богом и другим људима. То су дани интензивне борбе са стихијама зле воље у нама: борбе са злим сећањима, мислима, жељама, делима, одустајања од празнословља, оговарања, осуђивања и клеветања. Дани поста за хришћане треба првенствено да буду дани кајања (сагледавања властитих грехова и одговорности), праштања (свима који су нам нанели зло и нешто нажао) и помирења (са свима са којима смо у завади и прекинули односе). „Никада нисам заспао имајући нешто против другога, нити сам оставио некога да заспи имајући нешто против мене, ако је то било у мојој моћи” (Ава Агатон).

Циљ поста је да победимо егоизам, гордост, самољубље – лично и колективно – и да се окренемо од себе ка другима без обзира ко су и какви су. Пост је непрестано кретање према другом. Не треба никада стати, сести и оплакивати судбину. Треба веровати у човека, јер ни у једном појединцу или народу никад није уништен сав потенцијал за добро. Где је права вера тамо и туђини и непријатељи постају сродници. Где ње нема тамо сродници постају туђини. Боље је куд сви наопако, него исправно као нико (народна пословица). „Увек је у добитку онај ко на правди изгуби, а у губитку онај ко на неправди добије”, (Николај Велимировић). Не живимо у свету апсолутне правде, савршеног права и морала, већ у свету „који у злу лежи”, у свету неправедне правде, неморалне етике, законитог безакоња. Морaмо се навићи да живимо са несавршеним људима и народима. Зато нам је потребна љубав, трпљење, мудрост, храброст, „благе речи и јаки аргументи” (патријарх Павле). Ништа то не доводи у питање као властољубље. Оно није само политичка тежња за влашћу. Властољубље је сваки однос према другом човеку кога желимо да искористимо као средство за остваривање властитог циља. Властољубље је подређивање свега и свих себи. Тo је стање духа и свести које се према свему односи са становишта властите користи и (интереса).

Бог нас стално опомиње, па и кроз велике губитке и поразе, да се не треба идентификовати ни са чим што је од овога света јер је све пролазно. Треба бити у свету, али и слободан од њега. Треба поштовати прошлост, културна и сакрална блага, али их не треба обожавати и идолатризовати. Данас народ и појединци треба да имају слуха за животни реализам и историјске процесе. Опасно је бити заточеник правног и моралног идеализма и заточеник својих ставова и уверења, ма колико они били исправни.