Изоштравање свести

Уколико именујете своја чувства, можете их стишати, као што кротитељ припитомљује дивљу звер.
Најновије проучавање на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу (САД), под надзором психолога Метјуа Либермана и сарадника, указује да стање усредсређене пажње на неку мисао или предмет - што је познато под називом медитација (дубинско размишљање или мисаоно самопосматрање) - делује. Другим речима, да их будете свесни.

И то потпомаже да се објасни зашто појединци упорно понављају да су одагнали лоша осећања чим су их означили. Да ли су пророци и проповедници источњачких веровања већ дуже од пет хиљадугодишта у праву истичући да су увиди могући?

Упућени одавно верују да људи који описују своје осећаје умеју боље да их усмере, иако нису знали како то изгледа. Стога је Метју Либерман подвргао 30 добровољаца снимању главе у машини за функционалну магнетну резонанцу (fMRI) која бележи да ли су нека подручја узнемирена или мирна у датим околностима.

Затражено је да испитаници погледају слике мушких и женских лица која су изражавала разна осећања. Испод су биле речи на бирање којима су она дочарана, као љут или плашљив, или два могућа имена за приказане људе - једно женско, друго мушко. Понуђено је да изаберу емоцију или име које је највише пристајало лицу.

Кад год су одабрали ознаке за лоша осећања, живнуло је вентролатерално претчеоно подручје у десној половини мождане коре - повезано са смишљањем речи за емоционално искуство - зато што се амигдала (бадемасто тело које ствара и памти осећања) умирила. Насупрот томе, када су назначили одговарајућа имена за лица, на снимку се ништа није променило, што указује да разлика једино настаје означавањем осећања.

У другом огледу 27 од 30 учесника попунило је упитнике да би се одредило колико су себе свесни. Медитација и остали поступци самоспознавања осмишљени су да помогну људима да обрате пажњу на своја осећања, мисли и осећаје у том часу, а да то споља не покажу. Поклоници самоспознавања често препознају и именују лоше емоције да би их одстранили.

Затим су истраживачи упоредили мождане снимке, условно речено, свеснијих и мање свесних испитаника и уочили су да се потпуно разликују. Шта су запазили? Први су искусили већу живахност (активација) у десној вентролатералној претчеоној можданој кори и дубље смирење у амигдали после препознавања (означавање) својих емоција. Дотични закључак могао би да објасни благотворни учинак свесног самопосматрања (дубока медитација) и први пут да потцртава разлоге побољшања расположења и здравља.

Недавно су на Универзитету Висконсин обзнанили да су појединци, после тромесечног увежбавања медитирања, на санскритском језику названом увидом, довољно изоштрили своју свест да су примећивали појединости које уобичајено измакну. Извесне душевне особине које смо раније сматрали прилично постојаним мисаоним вежбањем су се промениле, истиче неуронаучник Ричард Дејвидсон. Као што учестало излагање физичком напору снажи људско тело, духовно вежбање унапређује ум.

Поткрепимо то примером: када две слике брзо промакну на екрану, људи неће, најчешће, уочити другу. И то се назива "трептање пажње", као кад нешто превидите трепнувши очима. Чињеница да ретки ухвате и следећу слику указује да су вежбајући избрусили властито опажање. Медитација (дубинско самопосматрање) обухвата мноштво поступака и вештина који олакшавају да усмеравате и осећања и пажњу.

Минулих година научници су запазили да она делује и на мождане радње (функција), што је поткрепљено изучавањем понашања тибетанских монаха. Извежбани да виде само један предмет или мисао, они су у стању да се знатно дуже усредсреде на слику него обични смртници када им покажете две различите. У другом проучавању се потврдило да су код учесника који су, у просеку, дневно медитирали 40 минута области мозга задужене за обраду опажаја и осећаја ојачале.

Да ли се мозак, дословце, мења менталним вежбањем?

Одраније се зна да је у стању да се преобликује (појава се зове неуропластичност) да би премостио или надоместио поједина оштећења. Најновија сазнања наговешћују да је могуће мисаоним путем изоштрити опажање или избољшати осећања.

Када је Ричард Дејвидсон пре око једне деценије први пут срео далај-ламу, духовни тибетански предводник у изгнанству осоколио га је да научно истражи медитацију. Професор из Висконсина се определио за једну од најстаријих будистичких вештина - випасану (постоји два и по миленијума), делотворну у смањењу растресености и побољшању чулне свесности, коју и сам, уз још неке, упражњава већ тридесетак година. Разлог је био једноставан: она се свуда лако изводи.

Испитиване су истовремено две групе добровољаца: 17 који су је три месеца увежбавали под строгим условима, од 10 до 12 сати дневно, и 23 новајлије који су имали само један час подучавања и сваког дана је примењивали по 20 минута целе седмице. И једни и други су посматрали титрајуће бројеве на монитору у мноштву збуњујућих слова, а за лобању су им биле прикачене електроде.

Првима је требало мање времена да уоче појединости него раније и да следећи број опазе за пола секунде, други нису исказали никакав напредак.

У следећих неколико година научници намеравају да медитацију уврсте у поступке смањења бола, надзирања упала и стишавања осећања. Данијел Големан и Тара Бенет-Големан су 2001. обелоданили да она делује захваљујући повезаности амигдале и претчеоног мозга (први одлучује да ли ћете бити љути или забринути, друга зауставља да се на нешто мисли играјући улогу својеврсне кочнице). Две године доцније Херберт Бенсон је доцније саопштио да мисаоно самоспознавање подстиче сијасет биохемијских и физичких промена у нашем телу, једним именом названих "одговор опуштања".

Можете ли замислити живот као бескрајну ниску "трептаја пажње" и да смо ми ко зна колико тога пропустили што се догодило само зато што смо трепнули?