Неизмирен дуг

Дра­га­чев­ски са­бор је, и ина­че, јед­но ве­ли­ко чу­до. Уза све оста­ло, то се от­кри­ва и у то­ме што, ка­ко го­ди­не од­ми­чу, из­ра­ња све ви­ше „осни­ва­ча” тог чу­ве­ног пра­зни­ка срп­ских ду­вач­ких ка­пе­ла. Као да ни­ко у Гу­чи и Дра­га­че­ву кра­јем пе­де­се­тих и по­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка ни­шта дру­го ни­је ни ра­дио већ сми­шљао ду­вач­ки са­бор? За­то би по­вре­ме­но и њих и го­сте ва­ља­ло под­се­ти­ти ка­ко је по­че­ло. Јер, ста­ри­ји су већ за­бо­ра­ви­ли, док мла­ђи још ни­су до­зна­ли.

Осни­ва­чи Дра­га­чев­ског са­бо­ра би­ли су Бла­жо Ра­ди­во­је­вић, у то вре­ме но­ви­нар ча­чан­ског „Гла­са”, доц­ни­је но­ви­нар и уред­ник „По­ли­ти­ке”, Бран­ко В. Ра­ди­ће­вић, књи­жев­ник, а та­да из­ве­штач „Ду­ге”, и Сло­бо­дан Пе­не­зић, ко­ји је, уза све оста­ло, био и пот­пред­сед­ник Вла­де Ср­би­је. 

Иде­ја да се Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски ва­шар у Гу­чи оки­ти над­ме­та­њем ду­ва­ча из­не­дре­на је за сто­лом ча­чан­ске ка­фа­не „Код Ла­зо­ви­ћа”, из ко­је су Бла­жо и Бран­ко кре­ну­ли да оби­ја­ју пра­го­ве ко­ми­те­та, скуп­шти­на оп­шти­на, удру­же­ња, ра­зних се­кре­та­ри­ја­та и дру­гих кул­тур­них ба­сти­о­на, не би ли ис­ку­ка­ли ма­кар по­др­шку за свој на­ум. А ка­кво су рас­по­ло­же­ње иза­зва­ли, до­бро је те их ни­су по­хап­си­ли, или сме­сти­ли на за­тво­ре­но оде­ље­ње пси­хи­ја­три­је... а би­ва­ло је и то­га у оно до­ба!

Ни­ка­да ни­су при­зна­ли ка­ко су се до­мо­гли Сло­бо­да­на Пе­не­зи­ћа, али он их је при­мио и са­слу­шао, па уме­сто да их из­мар­ши­ра из кан­це­ла­ри­је, за­ћу­тао и уто­нуо у озбиљ­но пре­ми­шља­ње. По­сле не­ког вре­ме­на са­мо је про­мр­мљао:

– До­бро, али не­мој да чу­јем да је би­ло не­ка­квог ср­бо­ва­ња...

До­вољ­но! Та­ко се и он упи­сао у по­вест Дра­га­чев­ског са­бо­ра, а ка­кво је вре­ме би­ло, ње­го­ве су за­слу­ге мо­жда и нај­ве­ће!

На­жа­лост, пр­вом Са­бо­ру Кр­цун ни­је при­су­ство­вао, имао је ваљ­да не­ка пре­ча по­сла, Бран­ка је у по­след­њи час из­да­ла хра­брост, па је част да про­гла­си пр­вог по­бед­ни­ка пр­вог Са­бо­ра при­па­ла Мир­ку Бо­ји­ћу, та­да но­ви­на­ру „Ду­ге”. До­го­ди­не је пре­шао у „Илу­стро­ва­ну По­ли­ти­ку”, но­се­ћи у скром­ном пр­тља­гу и Дра­га­чев­ски са­бор, па је наш нај­ста­ри­ји и нај­чи­та­ни­ји илу­стро­ва­ни ча­со­пис де­це­ни­ја­ма био по­кро­ви­тељ овог над­ме­та­ња и пи­сао о ње­му на­ши­ро­ко, а сва­ке го­ди­не по­бед­ни­ци­ма до­де­љи­вао тру­бу и бу­бањ.

До­бро де, мо­жда Кр­цу­ну, Бла­жи и Бран­ку не при­ли­че брон­за­на по­пр­сја на та­квом ме­сту да не за­зи­ва­ју сит­не па­ко­сти ве­се­ли­јих го­сти­ју Са­бо­ра, али би бар ка­ме­но­ре­зац мо­гао у мер­мер да укле­ше њи­хо­ва име­на, и крат­ку по­ру­ку о осни­ва­чи­ма Са­бо­ра и хе­рој­ским по­че­ци­ма, па да ту пло­чу ока­че на­до­мак оног спо­ме­ни­ка, не­где на обо­ду тр­га, ко­ли­ко да се зна. Јер тај дуг се, кад-тад, мо­ра вра­ти­ти.