Саркозизам Јасмине Резе

ПОРТРЕТ ПОЛИТИЧАРА

Специјално за Политику од дописника Танјуга

Од 727 нових књига које ће бити објављене у наредним недељама, у Француској се говори само о једној – о књизи Јасмине Резе у којој позната драмска списатељица даје интимни портрет Николе Саркозија у тренутку његовог успона ка председничком трону.
У киосцима, подземним пролазима, самопослугама, метроу, у излозима књижара, књига "Зора вече или ноћ" (без зареза) свуда је и већ се преводи у десетак земаља.
Медији говоре о "књижевном феномену сезоне", о "саркозизму" у књижевности.

Реза, драматург, писац и глумица, која се у свету прославила позоришним комадом "Арт", свој нови лик је градила "ин виво", пратећи Саркозија "у стопу" током годину дана изборне кампање, како би се увукла у кожу политичара у његовом успону ка власти. Њу не интересује политика као таква, већ политичка судбина као начин постојања, "политичка драматургија". Њена литерарна опсесија је да "контемплира о човеку који жели да се такмичи са пролазношћу времена". Наслов књиге, "Зора вече или ноћ" је алузија на време трагедије, које се не мери у сатима, већ у добима дана. Зора означава успон ка власти.

"У политици не постоји крај једног лепог дана", пише Реза.

Политичари играју на велико

Кроз портрет Саркозија, она жели да докучи једног другог политичара, који јој је и дао идеју да напише књигу – мистериозног Г – због кога пати када га слуша на телевизији, у немогућности да разуме трансформацију од повученог и дискретног човека, кога познаје, у насртљиву медијску личност. Трагови које оставља у књизи говоре да се ради о политичару из супротног табора "који има исте амбиције" као Саркози, вероватно неком од социјалиста, попут Лорана Фабијуса или Доминика Штрауса Кана.

Политичари је фасцинирају јер "играју на велико". У исто време су и "играч и улог".

"Улог није њихова егзистенција, већ, што је још горе, идеја коју су о њој створили", пише Реза.

Никола, како га Реза ословљава, поласкан је њеном понудом да о њему напише књигу и одмах прихвата да јој омогући потпуну слободу. "Чак и ако ме масакрирате, уздићи ћу се још више", каже јој приликом првог сусрета.

Реза је опчињена његовом интелигенцијом, њена књига није о "Краљу Ибију".

"Треба јој оставити слободу, иначе срљаш у потпуну катастрофу са њом. То је мој осећај", каже Саркози Мишелу Барнијеу, бившем министру спољних послова, када јој овај упути оштар поглед након што је забележила Саркозијеву опаску да су "политичари звери у кревету".

Супротно очекивању да ће раскринкати кулисе једне кампање и открити непознато лице Саркозија, подразумева се "мрачно", резултат је субјективна књига у којој аутор развија симпатију према свом моделу. Описује га као нестрпљивог, али не и неуротичног, како га види већина сународника, човека вођеног неутољивом амбицијом, али и као сентименталног и нежног оца, заљубљеног у своју жену. "За разлику од новинара, не тражим истину", упозорава Реза у књизи коју је тешко жанровски одредити и коју сврставају час у роман, час у политички есеј.

"Уметницима и тиранима је заједничко да прекрајају свет по својој жељи", каже јој пријатељ, предосећајући приближавање познате књижевнице и политичара на врху власти.

Симпатија потиче из одређених сличности које Реза налази са будућим шефом државе.

Обома су родитељи имигранти, обоје имају мађарске крви – Саркозијев отац је Мађар, као и Резина мајка. Саркози је унук Грка пореклом из Солуна, Резини баба и деда су Иранци, док је отац рођен у Москви. Привлачи је његов темперамент, грабљење живота, стални покрет, неуморна активност. Заједничка им је улога глумаца, иако је публика различита, жеља да буду вољени, да им се диве.

Када покаже Саркозијеву слику својим пријатељима Милану Кундери и његовој жени, славни писац га дефинише као "човека ван клишеа". То и Реза покушава, да га прикаже ван медијских клишеа.

Задовољство без радости

Каткад га пореди са глумцем, пијаним од наступа, а често са дететом. Бележи опрезност и бојазан са којом га слушају сарадници и одсуство отпора у његовом окружењу.

О његовој борби за власт говори као о "опсесији собом и неизбежном заборављању других". Када анализира Саркозијев говор у коме он објашњава да је кренуо са дна да би доспео до врха, она пише: "До врха? Постоји ли у људском животу простор који се зове ‘врх’? Које би било разочарење да је тако."

Саркози је приказан као "обичан" човек – чиме се делимично објашњава фасцинација његових сународника њиме – онај који гледа лоше серије и чита писце који продају милионске тираже, воли марку сатова "ролекс", воли да једе пицу, не воли село и возове, не воли да се сусреће са људима у провинцији, иако мора.

"Како изговарамо Рилке? Ти би то морала да знаш", пита Резу пре него што ће изаћи за говорницу. Уместо Рилке у говору ће потом употребити "један немачки песник".

Утисак је, међутим, да се Реза превише приближила власти, допустила да је заведе и тако изгубила неопходну критичку дистанцу. Постала је "део Саркозијеве екипе", што показују и фотографије које су се појавиле у штампи по објављивању књиге – Реза како игра са Саркозијем у његовом кабинету, Реза и Саркози у тријумфалном загрљају након проглашења изборне победе, књижевница која се лудо проводи у женском купатилу са његовим најближим сарадницама.

Последњи сусрет двоје протагониста одвија се у председничком кабинету Јелисејске палате, који нови председник описује као "помало жалостан". Саркози је нови председник и атмосфера је већ другачија, попут дворске.

На питање Резе да ли је задовољан, одговара: "У суштини сам задовољан, али не осећам радост."