Очај у оази раковичких металаца

Раковичке фабрике у којима је пре неколико деценија радило од 17.000 до 20.000 запослених доживеле су судбину оронулих уседелица. И док су током приватизације многа београдска предузећа нашла богате „ђувегије” из иностранства, некадашње индустријске гиганте примамљиве понуде за преузимање заобилазе у широком луку. Зато их Бојан Милић, председник општине, у шали зове несрећним удавачама. Проводаџисање му изгледа не иде од руке, јер фабрика ИМР никако да се уда, а држава јој младожењу тражи на већ трећем тендеру. Фабрика „Рекорд” је већ неколико година у несрећном браку са руским „Визахемом”, па према речима председника општине „бежи у Сигурну кућу, јер је муж малтретира”.

Радници ове фабрике гума запомагали су колико јуче пред вратима Агенције за приватизацију, Министарства економије и Владе Републике Србије, јер плату нису примили од септембра, а машине у погонима нису укључене још од прошлог лета. „Југострој” је отишао на добош, имовину су по цени од 150 евра по квадрату разграбили локални предузетници, а ДМБ чак три године са Русима преговара о послу вредном 125 милиона евра. Лепшу будућност, међу малобројним кандидатима, радници и руководство виде са украјинским ЗАЗ-ом и руским ВАЗ-ом. 

– Ова предузећа су одавно између два света – описивао је привредну ситуацију Бојан Милић, први човек општине. – Проблем би можда могао да се реши приватизацијом. Стање би се сигурно поправило кад би ово постала нечија, а не свачија имовина – уверен је наш саговорник.

У његовој канцеларији ролетне се ретко подижу, јер поглед пуца право на отпад из фабричког круга ИМР, па председник општине признаје да су завесе само маска за потенцијалне купце који су досад пазарење почињали и завршавали у овој соби.

Међутим, радници ИМР-а и не жале много за пропуштеним приликама. Недавно склопљен посао вредан 11 милиона евра о извозу у Иран окуражио је око 850 запослених и у њиховим сећањима оживео време дебелих новчаника када је од Раковице па до Белог двора колона трактора кретала ка Египту. Синдикалац Јован Мичић објашњава да су ову поворку радници с поносом звали „плави хоризонт”.

– Некада се само радило. Једва смо чекали суботу, не да ленчаримо, већ да поново дођемо на посао. Али кад дође 12. у месецу, џеп је био пун. Нисмо знали шта ћемо с парама. Мењао сам аутомобиле, направио кућу на селу, обишао свет – присећао се Мичић времена великог другарства кад су широм бивше „Југе” раковички пролетери путовали на такозвану Моторијаду и надметали се у фудбалу.

Ни радник Љуба Марковић не пати много због пропалих ИМР-ових тендера. Каже – „каква је ситуација са данашњим тајкунима, ово је цвећка”.

Охрабрени иранским послом, радници ИМР-а заборављају да су им машине старе и по 80 година, плате мале а регреса и грејања нема. Заборавили су можда и 1927. годину кад су на овом месту склапани мотори за авионе, што би било исто као да се данас тамо праве спејс-шатлови. (/slika2)

У телефонском разговору заменик директора ИМР-а упозорио је Јову синдикалца да фоторепортера не пушта у погон склапања трактора. Питали смо нашег саговорника какве то индустријске тајне од конкуренције крије посрнули гигант.

– Ма није то, него имамо тамо неколико радника који воле да попију. Кад нам је недавно дошла телевизијска екипа, пукла је брука, јер су затечени пијани, са флашама у рукама. Директор им ништа не може. Кад подвикне, прете да неће да раде, а посла однедавно имамо много. Шта ћеш, навикли људи да не раде – поверио се Јова.

Изгледа да ИМР није изузетак. И у суседној фабрици ДМБ на једној од машина масним словима пише „Забрањено пијаним”. Иако се из директорске канцеларије стиче утисак да је у ДМБ-у ситуација боља, барем када је о грејању реч, пролазак кроз хладну производну халу разбија илузије. У фабричком погону величине десет фудбалских терена тек понегде провири упослена радничка глава. Док халом пролази Милан Поповић, заменик директора, запослени добацују: „Директоре, кад стижу Руси, па да опет идемо на море?” Поповић их разуме, јер је летовање за њих одавно само лепа успомена. С платама од 20.000 динара једва састављају крај с крајем.

– Тако нам и треба кад нисмо учили високе школе. Ево наш директор Поп је из погона стигао до фотеље – објашњавају у пролазу монтери ДМБ-а.

Тајну успеха неколико минута касније открио је сам Поповић. Каже да је после завршеног Машинског факултета диплому оставио са стране и пријавио се да ради на фабричкој траци. Чим је „излетело” слободно место, као кеца из рукава извукао је диплому и попео се на хијерархијској лествици. Исти рецепт користили су многи образовани који су желели да постану део „раковичке долине успеха”.

– Једном сам посумњао у нашу чистачицу. Видим ја да јој метла не стоји и помислим да можда копира мој пут до успеха. Приђем јој и она ми призна да је завршила Правни факултет. Наравно, напредовала је – са осмехом се присећао фабричких догодовштина Поповић.

Није ни чудо што је владала оваква помама за радним местом у Раковици која је као „дете” друштвеног капитала постала расадник политичких кадрова. Из ових фабрика поникла је читава гарнитура која је управљала Србијом осамдесетих и деведесетих. Почев од Ивана Стамболића и Слободана Милошевића (Техногас), Зорана Лилића (Рекорд)...

Аница Николић
Борко Павићевић