Од Трбосека до Ханибала

ХОРОР НА ФИЛМУ
Холивуд не пројектује само снове, већ и страхове, а наша воајерска страст, уживање у гледању разнородних призора јесте психолошки мотив на коме опстаје магија ониричке филмске слике. Први и неприкосновени застрашујући реалистички књижевни (анти)јунак који је опсео и филм био је чувени лондонски серијски убица Џек Трбосек. Заснован на истинској личности о чијем идентитету и данас спекулишу писци трилера (попут експерткиње за форензичку медицину Патрише Корнвел, у роману "Портрет убице: Џек Трбосек – случај закључен" ), лик Џека Трбосека био је 1913. инспирација књижевници Мари Белок Лаундес за роман "Станар" кога је 1927. мајсторски, у истоименом немом филму, екранизовао Алфред Хичкок.

Пре него што је кренуо пут Холивуда, један немачки редитељ поставио је модел каснијих опсесивних тема филмске уметности – Фриц Ланг је 1931. кроз дијаболички лик глумца Питера Лореа осликао серијског убицу у филму "М", у непрестаном дијалогу и осврту на нарастајући нацизам. М је серијски убица деце, психопата свестан свог ужаса. Он је типичан продукт расе, средине и тренутка у коме је настао, то је збиља убица који је харао Дизелдорфом, он није плод фикције. Фриц Ланг је, пак, посегао за натурализмом за разлику од свог претходника Роберта Винеа, који је култно дело "Кабинет др Калигарија" сликао у потпуно експресионистичком кључу – Винеов (анти)јунак такође је убица, али и вашарски опсенар, месечар, и та игра фикције и стварности, ониричког и реалног, постаће модел за потоње измаштане убице.

Сублимација свих страхова

Серијске убице, у животу, књижевности, а потом и на филму, су мушкарци средњих година, а жртве су деца, мада најчешће девојке или жене. У арт трилеру Роберта Сиодмака, "Спиралне степенице", из 1945. године, на мети убица су жене које су на различите начине хендикепиране (будући да је Сиодмак, као и Фриц Ланг, такође пребегао из Немачке, и оваква поставка се може ишчитавати као осврт на нацистичку идеологију истребљивања неподобних). Чувени давитељ из Бостона, Алберт де Салво, кога је филмски овековечио Тони Кертис у остварењу Ричарда Флајшера "Бостонски давитељ" из 1968, био је подељена личност која убија жене.

Године 2001. у још једној инсценацији лондонских злочина из кварта курви и сиротиње Вајтчепел, "Из пакла", рађеној по графичкој новели Алана Мура, кемп-икона Џони Деп, као полицијски инспектор, у својим опијумским делиријумима разоткриваће Џека Трбосека, а трагови ће водити управо до породице краљице Викторије. Ако је Џек Трбосек традиционалистичка савест викторијанске Енглеске која је чисти од курви и олоша, а краљевска фамилија поништава везе са полусветом, како другачије можемо читати остварење "Из пакла" сем као левичарску позицију аутора који стварају на размеђи 20. и 21. века? Џек Трбосек био је авет викторијанске епохе, њено потиснуто наличје, сублимација свих страхова.

Са друге стране, серијске убице које ће обележити новију историју филма своје жртве бирају по другачијем кључу – Кевин Спејси као Џон До (што је англосаксонско обележавање особе непознатог идентитета) у мрачном трилеру Дејвида Финчера "Се7ам" из 1995. године, у низу убистава по седам смртних грехова пресуђује жртвама без обзира ког су пола или социјалног статуса. Коначно, најстудиозније осликан монструозни серијски убица на филмском платну почетком деведесетих постаје др Ханибал Лектор, фиктивни јунак настао из пера америчког писца Томаса Хариса. (Као и поменута Корнвелова, и Харис свој списатељски занат дугује раду на терену, тачније – новинарству).

У ремек-делу Џонатана Дема, "Кад јагањци утихну" из 1992. године, сусрећемо се са ингениозним убицом, интуитивним и заводљивим, чији је мајсторски портрет донео сер Ентони Хопкинс. Ханибал "Канибал" Лектор демонијачно је заводио детективку Кларис и у наставку "Ханибал" са потписом Ридлија Скота, а ове године и писац Томас Харис и редитељ Питер Вебер дају извесну апологију злочина суочивши гледаоца са почецима Лекторове монструозности. У сценаристички и редитељски проблематичном филму "Успон Ханибала", аутори посежу за политичко-историјским контекстом и стога је ово остварење важно као показатељ социо-политичке западњачке стрепње 21. века.

Свеприсутност зла

Ако је СФ педесетих у књижевности и филму био репрезентација хладноратовске параноје и страх од Совјета, занимљива је позиција из које се у Харисовој прози урања у прошлост, у саме зачетке злочиначког ума Ханибала Лектора. Године 1945. група литванских официра, колаборациониста, у страшном канибалистичком акту прождиру малу Мишу, сестрицу Ханибала, дечака, што ће заправо бити окидач његове касније психопатије. Ханибал постаје канибал, оваплоћење ратних зверстава. Ханибала је изнедрио Други светски рат, а своје прво убиство починиће ничим другим до српом у поратном совјетском сиротишту. Дакле, нацизам са једне, и комунизам са друге стране, постају одреднице које у свести америчких аутора, а и самих гледалаца треба да генеришу ужас.

Када млади Ханибал побегне из сиротишта и дође у Париз код стричеве удовице, деликатне Јапанке, прогониће га полицијски инспектор који иначе ради на ратним злочинима. Ханибал је заправо политички коректна фигура која ће прва почети са егзекуцијом преживелих литванских официра, ратних злочинаца. Стога га инспектор на известан начин поштеђује. Глумачка прецизност младог француског глумца Гаспара Ујеја као младог танкоћутног Ханибала, његова фацијална експресија, контролисана страст у дечачки невином лицу које крије монструма, свакако обележава остварење "Успон Ханибала", он доноси тај младалачки неодољиви магнетизам, сензуалност и префињеност која крије Зло, а гледалац на тренутак и саосећа са Ханибаловим кошмарима о изгубљеној сестри.

Ханибал Лектор стога остаје нешто више од фиктивног јунака, он је подсећање на свеприсутност зла, девијације и хаоса, попут вечног бацила куге.