Уговор са тинејџером

Када дете уђе у пубертет и адолесценцију многи родитељи откривају да њихово претходно „златно дете” мења понашање бунећи се против родитељске контроле у борби за већи степен личне слободе. Типично је да млади у својој борби за већа права, заборављају на своје обавезе.

Како је адолесценција велики изазов за многе родитеље, представићемо једну технику – уговор са тинејџером – која им може помоћи да током овог периода поставе границе и каналишу породичну динамику. У питању је писани документ чију коначну верзију састављају родитељи и тинејџер, а у коме су јасно наведена родитељска очекивања од тинејџера; тачно одређене негативне последице уколико се тинејџер не придржава уговора; као и позитивне последице уколико га се придржава.

За разлику од договора, уговор је формалнији и зато има већу тежину. Он подразумева да су се све стране сагласиле око његовог садржаја и да прихватају уговорене услове. Добро је да уговор буде написан и да све укључене стране својим потписима потврде да га прихватају.

У психолошком смислу уговор се обраћа одраслом делу тинејџерове личности, позивајући га да прихвати одговорност и за своје понашање и за последице својих поступака. Одлуком да прихвати уговор, тинејџер се пред самим собом обавезао да ће га се придржавати. Та чињеница спречава бројне будуће конфликте.

Садржај уговора је увек специфичан за дату породицу, али се углавном тиче четири главна аспекта: обавеза и понашања код куће, учења и понашања у школи, излазака и џепарца. Уговор не би требало да има више од пет ставки, и зато родитељи треба да одреде која понашања тинејџера су им најважнија.

Процес склапања уговора започиње предлогом уговора који родитељи представе тинејџеру, након чега се преговара о свим ставкама, као и о негативним и позитивним последицама. Да би га тинејџер прихватио он мора мислити да је уговор праведан, чему доприноси и његово активно учешће у прављењу коначне верзије уговора. Када се једном склопи, уговор траје једну годину, након чега се може правити следећи, друкчији уговор.

Велика предност ове технике је у томе што се родитељи морају претходно међусобно договорити око сваке ставке, пре него што било шта предложе тинејџеру. Као што је познато, тинејџери користе сваку несагласност родитеља како би изманипулисали онај резултат који им највише одговара. Тек када се родитељи сложе око довољно доброг предлога, они су спремни за преговоре са тинејџером. Уколико су и други одрасли укључени у васпитање деце, добро је да и они буду потписници уговора или да бар буду упознати са његовим садржајем.

А шта када тинејџер не жели да склопи уговор? Тада му треба рећи да су то нова правила која ће важити убудуће иако се са њима није сагласио.