Откривање беде свету изобиља

ФОТОГРАФИЈА

Специјално за "Политику"

Изложба "На самом дну" која се до краја октобра приказује у бечком музеју Karlsplatz документује развој екстремног сиромаштва током ере Belle epoque и индустријске револуције деветнаестог века. Због историјског периода који третира, изложба се окреће градовима које су у то време највише дотакле политичке и економске промене и о којима постоји детаљна фотодокументација. Материјал прикупљен из Лондона, Париза, Берлина, Беча и Њујорка, резултат је истраживања ондашњих историчара и хобихроничара који су завирили иза наизглед дотераних урбаних фасада да би проучили свет који су површно познавали из удобности својих екипажа.

Њихови пориви за истраживањем сиротињских четврти су били мешавина трагања за сензационалистичким материјалом који би забавио богаташке кругове, потребом за морализирањем, хладног научног проучавања друштва, али понекад и из жеље за социјалним променама и зарад истинског хуманизма.

Беда и злочин

Записи из 1830-их који се тичу "мрачних квартова" поменутих градова са детаљним приказима епидемија опаких болести попут колере и сујеверја и страха везаних за њих, пренастањености, социјалних девијација, алкохолизма, проституције, израбљивања деце, не потичу само из пера хроничара већ и великих писаца попут једног Чарлса Дикенса, Марка Твена и Емила Золе, а нарочит визуелни утисак остављају илустрације лондонских импресија Гистава Дореа. Централни део изложбе чини реконструкција репортаже "Бечки квартови беде и злочина" (1904) аустријског новинара Емила Клегера уз фотодокументацију сиромаха који спавају по канализационим цевима, а ништа мање потресне су и сцене из њујоршких "слемова" полицијског фотографа Јакоба Риса под насловом "Како друга половина живи" (1890) и репортажа Бруна Фраја о јеврејском сиротињском гету у Бечу.

Све три поменуте фотосерије су у своје време доживеле велики успех на начин на који то већ неколико деценија успевају биоскопски слешер хитови, а данас се на њих гледа из једног другог, критичког угла. Иако им се замера плиткост у третирању сиромашних радника као дезоријентисаних крезубих, рахитичних кукумавки, не може им се оспорити улога коју су одиграли у развоју документарног жанра – пре њих никога није интересовало да се на озбиљнији начин позабави животом најнижих социјалних слојева.

Једна од најсабласнијих прича потиче са краја деветнаестог века и говори о париској моди "излагања" свежих лешева у градској мртвачници. Сиромаси којима се није знало ни имена ни порекла, рекламирани су у дневној штампи као експонати које је радознала публика хрлила да види "уживо". Тела деце су стављана у излоге, положена у столичице као "да спокојно спавају" и шминкана су да делују "здраво". На телима им је остављана једино аутентична одећа у нади да ће их неко препознати. Управници мртвачнице су се нарочито трудили да "изложбу" учине привлачном за посетиоце, а у томе им је здушно помагала штампа изабирајући "тему дана" – измишљену причу која се плела око наводног идентитета преминулих.

У откривању света париске сиротиње и радничке класе, велику улогу је одиграо Емил Зола који је сместио радње својих једанаест романа у француску престоницу. Као младић из провинције који у Париз стиже са осамнаест година, првих осам година проводи у сиромашној Латинској четврти. У циклусу Ругон-Макарт или природна и друштвена историја једне породице под другим царством (1876) Зола даје изванредну анализу париских друштвених слојева у којој описује и "дубоку драму и пораз париских радника" својом истренираном новинарском техником. Према Золи, сем тешког и неисплативог рада, главни непријатељ радничкој класи је алкохолизам.

Пип-шоу или хуманизам

Највеће морално питање које организатори изложбе у музеју Karlsplatz постављају је да ли постоје границе за визуелно приказивање сиромаштва и која од њих је срамна, а која се приближава воајеризму? Фоторепортери који овековечују најбруталније сцене са афричког континента награђују се Пулицером, просјаци постају неплаћени модели славним уметницима, беда постаје бесплатан извор новог уметничког тренда који ауторима доноси огромне приходе. Очигледно је потребно да се посегне за уметничким приказима беде и сиромаштва да би се ове приближиле јавности иначе незаинтересованој за муке непривилегованих слојева, као да призори бескућника који спавају по клупама у парковима, испод мостова и по буџацима припадају мустри просечних тапета домаћинске дневне собе.

Беда се толико стопила са нашом реалношћу да смо престали да је видимо. Уколико баш немамо поглед из спаваће собе на контејнер по коме копају пензионери са пензијама мањим од дечјег додатка, потребно нам је да нам сиромаштво неко рекламира, да нам га уметнички спакује у слике које уместо да нам се обраћају испружених руку и молећивим погледима, говоре немуштим, иако изражајним језиком. Суочен само са фотографијом, просечан смртник може да погледа у просјака и каже "јадан човек", а да га не гризе савест што му није пружио жуту банку.