Важан је квалитет, а не број радова

Оно што је главни аргумент, који се може чути у јавним расправама, јесте да број радова не говори о квалитету научника, јер није могуће да сви научници објављују истом динамиком, што зависи од области и теме истраживања, Управо тај притисак да се објави што већи број радова довео је и до пораста разних облика неетичког понашања.

Цитирајући неке америчке научнике који се баве овом темом, Маја Косановић, дипломирани молекуларни биолог и физиолог и доктор биолошких наука, објашњава да мерење даје неку идеју на великим популацијама и у екстремним случајевима, али да се никако не може нити се сме користити за упоређивање људи.

– Нема те математике која може тачно да измери ко и колико ради и вреди. Усвету се сциентометрија користи као помоћно средство и то углавном код избора у звања. Али се скоро нигде не користи као главни критеријум за одређивање плате – наводи др Косановић.

Она додаје да је при разматрању овог проблема потребно одвојити две ствари: плату и избор у звање. И у плати улогу игра звање, али у оквиру звања плата зависи само и искључиво од бодова (број радова и у каквим су часописима објављени). Код избора у звање тај број бодова је једини одлучујући критеријум. У развијеном свету није тако, поготово не за плату.

– Неко дели своје резултате на више радова и објављује више пута помало... Неко има опрему коју други користе, па инсистира да га колеге због тога потпишу као аутора. Има и оних који се договарају по принципу: ти допиши мене, а ја ћу тебе и обоје на крају имају двоструки број радова. И то води већој плати на рачун поштених колега, а све због бесмисла неопходности великог броја радова. Сциентометрија која је постављена као једини критеријум је тако поткопала суштину бављења науком – сматра наша саговорница.

Оно на шта научници указују јесте да је библиометрија слепа – не прави никакву разлику између различитих области, тема у смислу продукције и објављивости. Да објаснимо на практичном примеру: један научник жели да одреди колико има хемикалија у одређеном воћу. Купи-измери-објави... и на крају има нпр. пет објављених радова, јер је то актуелна тема и сви желе да знају да ли је храна здрава. С друге стране, неко се бави нпр. старењем: узгаја мишеве, чека да остаре, годинама чека да му држава набави неколико антитела којима детектује промене при старењу и за исти период објављује један рад.

Или, када се неко бави средњовековним Балканом, радове ће читати само неко из земаља бивше Југославије и евентуално земаља које су окруживале некадашњу државу.

Питање језика је такође важно, нарочито за друштвено-хуманистичке науке: оно што није на енглеском неће бити измерено и неће се појављивати као библиометријски резултат, тврде научници из ових области. Доктор Александар Бошковић, професор антропологије на београдском Филозофском факултету и научни саветник на Институту друштвених наука, каже да библиометрија узима у обзир само публикације на енглеском и то у одређеним државама.

– Уколико неко објављује на португалском или шпанском, то се нигде не бележи, без обзира на то што је објављени текст већ скинуо огроман број колега. Моје текстове објављене у Бразилу библиографија не примећује – каже др Бошковић, који има 15 година предавачког искуства у Шкотској, Бразилу, Јужној Африци...

Ко су најцитиранији научници

Библиометрија, осим броја радова и импакт фактора часописа у којима су објављени, подразумева и цитираност научника. На „Гугл сколару” лако је проверити ранг научника, под условом да је дозволио да подаци о њему буду јавни. Претрагом ове базе, утврдили смо да је најцитиранији српски научник у свету Влатко Ведрал (око 30.000 цитата), који предаје на Оксфорду. Од научника у Србији, међу најцитиранијима су академици Иван Гутман (око 20.000), Зоран Петровић (више од 7.800) Дејан Поповић (5.900), Душан Теодоровић (5.500 цитата)... Стојан Раденовић, који је био проглашен за једног од најутицајнијих умова на свету у 2015. години по Томсон–Ројтерсу, има скоро 5.000 цитата, а на овој престижној листи за 2015. годину нашао се и Зоран Каделбург са скоро 3.000 цитата.

Врсте цитата често су предмет расправа и неспоразума. Наука познаје 1. праве цитате – код којих аутори цитирају друге ауторе, 2. аутоцитате (самоцитате) – код којих аутори цитирају своје претходне радове и 3. коцитате – код којих аутори цитирају друге ауторе с којима су писали неки ранији рад. Приликом анализе цитираности одређеног аутора сабирају се прави и коцитати, док се аутоцитати одбацују код коначног резултата претраживања.