Холивудијевски крај

ФОРМАТИРАЊЕ
Живот је "неизмерно трагичан" и једна "страшна збрка"; тако је говорио Вуди Ален у недељу, на венецијанској премијери филма "Касандрин сан". Неуротични комичар који је овековечио лик комичног неуротичара изненадио је депресивном фаустовском причом о моралном искушењу два брата из јужног Лондона који због снова, амбиција и богатог ујака издају своје принципе. Равноправна фасцинација Енглеском и егзистенцијалним конфликтима кумовала је бледуњавом филму који је критичар "Индипендента" упоредио са суморном британском серијом "Ист енд", док је редитељ правио паралеле са грчком трагедијом и Артуром Милером. Опус Вудија Алена опстаје у том раскораку од безбојне сапунице до аристотеловске трагедије; узвишено и комерцијално сударају се све време.

Али права "алегорија о Алену" је његова фарсична комедија "Холивудски крај" о редитељу Валу Ваксману који крије од екипе да је потпуно слеп. Конвенционални хепиенд је немогућ, јер човек без вида може снимити само потпуно негледљив филм. Ваксмана америчка критика дочекује на нож, али филмом се одушеве Французи и прогласе га најбољим америчким целулоидним остварењем у протеклих пола века! Само Вуди Ален може да помеша гротеску и романсу тако да буду уверљиве, а Европу и Америку тако да буду једнако бизарне.

Филмско и прозно дело Вудија Алена оригиналност не дугује толико индивидуалном таленту колико добро искоришћеној традицији; не толико образовању колико неурози; не толико интелекту колико интелектуалном снобизму који слепо верује да постоји само оно што се не види. Његови филмови и књиге нису толико пример жанровског експеримента колико нервозног маниризма. Као најбољи аргумент да је Вудијево тајно оружје страх од вируса, параноидни фројдизам и опсесивно јеврејство послужиће управо објављена збирка прича Пуко безвлашће (у издању новосадског "Солариса" и преводу Бојане Вујин) која је америчку премијеру имала у јуну.

Све четири до сада објављене Аленове књиге кратке прозе пример су ексцентричног занатског схватања жанра који нема амбицију да ствара књижевне уникате. Вудију Алену важнија је игра од инспирације, пародија од креације. Не може да се уздржи од подсмеха пролазним интелектуалним модама, афектацији, лажној учености и контроверзном односу Америке према европској културној традицији. Када на крају "Холивудског краја" каже "Хвала богу што постоје Французи!", најмање алудира на француски укус и француску уметност – највише на наопако прихватање тог укуса и те уметности за које су криве и француска ароганција и игноранција свакојаких "нефранцуза".

Кад је након Бергманове смрти написао да је овај редитељ био забаван чак и кад је драматизовао тезе Кјеркегора и Ничеа, Вуди Ален је нехотице открио своју највећу амбицију. Он би желео да буде и Геист и Ангст, да као Бернард Шо лакомислено изговара смртно озбиљне истине. Међутим, подругљиви критичари његову звезду на булевару целулоидног сумрака смештају много ближе Фелинију него Бергману. Такве координате "вудизма", парадоксално, од филмова боље правда проза: због пародирања дискурса науке, уметности и филозофије колико и обичаја, традиције и моде његове се приче претварају у апсурдну бурлеску или дисконтинуирани есеј. Али као да слуша Хераклита, Вуди Ален је увек мртав озбиљан док се игра. Идеја да сликаре импресионизма замисли као зубаре није можда била нарочито ефектна; јунак "Записа из подземља" Достојевског успешно је преобраћен у незадовољника опседнутог сувишним килограмима само једном урнебесном реченицом: "Ја сам дебео, ја сам одвратно дебео". Но збирка Пуко безвлашће подсетиће на сличне "нервозне маниризме": у причи "Тако је јео Заратустра" ређају се одломци из пронађеног рукописа Ничеовог дијеталног кувара, а филозофија се превија у стомачним грчевима. Јер, проблем "кривице и тежине" решава Декарт –  поделом на тело које се гоји и ум који тврди "нисам ја"; Шопенхауер се буни против грицкалица, а Кантов морални императив захтева да у ресторану сви поруче исто јело. У филму као и у прози, Вуди Ален је мајстор кратких реплика; међутим, писани текст тражи ефекат продуженог или одложеног дејства. Грех интелектуалне испразности искупљује Аленово безмерно умеће комичне аутопројекције: од пародије и подсмеха не штеди ни своју биографију, културно наслеђе ни интелектуални бекграунд.

Кратке приче – или пре хумореске, цртице, комични есеји – из Пуког безвлашћа можда нису ефектне као Аленова ремек-делца о проституткама које са клијентима анализирају мало Елиотову поезију, мало тезе Ноама Чомског или о телепортовању Еме Бовари из Флобера на Пету авенију. Али фразе попут "брачни холокауст" и теме попут учења левитације, уписа у елитно обданиште и покушаја убиства дадиље која пише мемоаре подсетиће да је Ален немогући и уједно неодољиви спој Хане Арент и Бастера Китона, Фројда и Фејдоа. Његови јунаци су недаровити писци и лоши глумци, детективи, агенти и психоаналитичари, један је чак и аутор књиге о анапестном диметру: типичан лик из Аленове прозе носи пинчоновско или бекетовско име (Умлаут, Агамемнон Вурст, Ешерихија Коли) и говори језиком Оскара Вајлда ("физика има одговоре на сва питања, баш као и рођак који вам иде на нерве").

У Пуком безвлашћу Вуди Ален изврће на наличје бизарну свакодневицу, а потпуни суноврат значења постиже незнатним искошењем перспективе. Јонизатори постају иронизатори, улични флерт "логистика рандевуа у амбису деколтеа", померени свет настањују рентни писци који пишу наручене молитве на тему "избави ме од целулита", "поврати косе моје" или – кастрације грађевинског предузимача; агенција за некретнине "Менгеле" продаје куће по цени стелт бомбардера, а рејтинг емисије од минус тридесет четири указује да су очајни гледаоци себи ископали очи попут Едипа.

Цинична парафраза Аленових портабл мудрости гласила би овако: његовом приповедном таленту нема краја, али ни почетка. У холивудијевској димензији стварања, то је комплимент.