Метафизичко утемељење слободе

ФИЛОСОФИЈА
Пре двеста година објављена је, можда, најзанимљивија књига у историји филозофије. Многи је сматрају и најзагонетнијом. "Феноменологија духа" представља једно од највећих класичних филозофских дела, чији се непосредан утицај на целокупну потоњу филозофију може пратити до данас. Њен аутор, "суперстар историје филозофије", Георг Вилхелм Фридрих Хегел рођен је 1770. у Штутгарту, умро 1831. у Берлину.
Заступао је учење о апсолутном идеализму као дијалектичком превазилажењу субјективног и објективног идеализма и био оспораван због свог дијалектичког метода и теолошког поимања историје. Студирао је у Тибингену заједно са Шелингом и Хелдерлином. За разлику од прерано сазрелог Шелинга, Хегел је са својом филозофијом релативно касно ступио у јавност. Хегел је веома ценио древне грчке филозофе, посебно Хераклита као оснивача дијалектике, а Фихтеа и Шелинга је сматрао својим претходницима. О Спинозиној филозофији је тврдио да је "једина истинита".

Службовао је као приватни доцент, редактор, ректор гимназије и као професор у Хајделбергу, Јени и Берлину. У Берлину је стекао углед и славу као "пруски државни филозоф" и као Нестор немачке филозофије. "Феноменологија духа" је објављена као "Први део система науке". На њену појаву је Хајнрих Хајне исписао оду: "Она није издељана из дрвета из кога се краљеви резбаре, већ из мермера из кога се богови клешу". Ово дело се сматра једним од најдубљих филозофских расправа о појмовним "коренима и метафизичком утемељењу слободе". Поднаслов "Феноменологија духа" гласи: "Наука о искуству свести".

Извори слободе

У "Феноменологији" Хегел разматра питање темеља и извора слободе, испитује њену историјску појавност и кретање. Целокупни кружни развој духа се може имплицитно посматрати као развој слободе. Кроз живот духа и историју његовог појављивања исијавају се циклично кретање слободе и дијалектички степени развоја свести које одражава историја и њено ослобађање од природе. Хегелово дело засновано је на идеји да су историјске форме људског живота, сачуване у ланцу "форми свести", истовремено и нужан услов не само саморазумевањa већ и емпатично схваћене "науке". Као доказ за ту тезу, Хегел конципира историју свести која захвата све области духовно-културног живота и делује као предуслов том "знању".

Хегел је и галионска фигура и Нестор филозофије немачког идеализма. "Само духовно је стварно" гласи централни постулат који карактерише његову идеалистичку позицију. Духовно начело "Светског духа" (Weltgeist), почива и у свем развоју, јер развој није случајан, већ манифестација објективног духа. Појединац не делује, као код Канта, као морална индивидуа, већ Светски дух делује кроз индивидуу као кроз свој инструмент. Личност која делује, на пример, војсковођа, или војвода, може веровати да одређује збивање као чисте радње у сопствену корист зарад проширења моћи, али ту је на делу "лукавство ума", сходно коме се све збивање кроз актере као историјска нужност збива.

Хегел истражује развој самосвести. Истина је кретање у себи самој. Свест је издизање из ограничености. Степени феноменологије духа су: Свест, Самосвест, Ум. Тиме се долази до појма Духа чије је битно обележје спознаја. Дух се тако појављује као теоријски, практичан, слободан.

Синтеза феноменологије је интегрисана у постулат: "Мишљење је стварност или стварност је мишљење". Биће и мишљење су идентични као што су стварно и умно (рационално) истоветни. На концу су субјективност и објективност измирене. Деловање по Хегелу није ништа друго до остваривање унутрашњег моралног циља. Морални закон би требало да постане природни закон и тиме би се затворио круг Природе и Духа. Индивидуе, народи и епохе су за Хегела нужни стадијуми великих процеса Светске историје.

Такво схватање историје навело је Хегела ка позитивној оцени Пруске државе у чијој је рационалној организацији он видео отеловљено високоразвијено духовно начело. Уметност, религија и филозофија стоје код Хегела изнад светског историјског процеса, односно изнад конкретног историјског развоја. Они су, дакако, независни од политичке и друштвене реалности, али су ипак подвргнуте историјском развоју, јер се у њима збива саморефлексија Апсолутног духа. Иако он описује и анализира развој од античког епа до модерног романа свога времена, њега уметност занима само у својој функционалности као поглед Апсолутног духа. То античкој уметности успева, док у средњем веку Уметност уступа пред религијом, која се спаја са мишљењем. Тек у филозофији просветитељства Светски дух појима самог себе и долази к себи самом.

Пријем "Феноменологије"

Хегелов утицаја на филозофију и историју је био енорман, те се може још једино поредити са Кантовим утицајем.

Са Хегелом се прекида представа о "ванвременој" истини као циљу све филозофије. Мишљење није зависно од времена као пуке "слике у огледалу". Мишљење не маргинализује време, не капитулира пред њим. Оно је као и сва филозофија " Дух епохе приковане у Мисао". Мишљењу је централна обавеза да преобрази непознато у сазнање, да структуре и форме неслободе преобрази у слободу.

За француског историчара Мишлеа, "Феноменологија" је била Хегелово "велико откривалачко путовање", а његов биограф Розенкранц је у том делу видео Хегелову "пролазну кризу у изградњи система". Рудолф Хајм је 1857. у својим предавањима о "Хегелу и његовом времену" тврдио да Хегел није могао да начини историјску критику од Кантове трансценденталне филозофије, већ да ју је као психологију измешао са конкретном историјом. Иако је Хегел "Феноменологију духа" писао са амбицијом да оснује једну "нову филозофску науку", она није имала велико непосредно деловање у кругу његових ученика. Дилтај је "Феноменологију духа" назвао "најгенијалнијим Хегеловим делом". Рецепција и утицај водили су од егзистенцијализма и ренесансе Хегела у Француској (Вал, Којре, Кожев, Иполит, Сатр, Мерло-Понти), преко неомарксизма (Лукач, Блох, Маркузе) до херменеутике (Гадамер, Рикер) и раног Хабермаса.

"Феноменологија духа" је, рецимо метафорично, "развојни роман". Ту наилазимо како на древне историјске, тако и на савремене јунаке самосвести. Иако се они злопате сопственим противречностима, они могу само из сопствених прелома учити. Отуда има сврхе отворити поглавља овог грандиозног романа макар и двеста година доцније и подсетити се да је пут сазнања зацело пут задобијање слободе.