Робија лакша од рада по казни

Казна рада у јавном интересу извршава се тако што се осуђени упућују код послодаваца с којима је закључен уговор. Они затим обављају лакше послове у трајању од осам часова дневно. Могу да раде у јавним комуналним предузећима, музејима, позориштима или болницама.

– Реч је о установама које не остварују финансијску добит, већ се њихова зарада слива у буџет града или државе. Закон је јасан у том смислу и казна у јавном интересу не може да се одслужи у приватном предузећу или компанији – наводи Славица Радовановић.

Надзор над овим поступком обавља повереник Управе за извршење кривичних санкција. Послодавац омогућава услове рада и непосредно надгледа рад осуђеног, док повереник надзире и осуђеника и послодавца. Повереник на основу процене квалификација, способности и знања осуђеног одлучује у коју ће установу отићи „по казни”.

Ако осуђеник не испуњава обавезе, повереник о томе обавештава суд, који преостали део казне преиначава у затворске дане. Осам сати рада исто је што и један затворски дан. Кад је реч о новчаној казни, осам сати рада једнако је 1.000 динара.

Казна рада у јавном интересу може да траје од 30 до 360 сати. Најчешће се изриче за кривична дела крађе, лакше повреде, угрожавања сигурности, учествовања у тучи, уништења или оштећења туђе имовине, шумске крађе, неовлашћене производње и трговине дрогом.

– Предност ове врсте казне је то што осуђени остаје у друштвеној заједници, не прекида му се радни однос, бави се бесплатним радом. Тиме се и растерећују затвори и овај начин представља уштеду за друштво – закључује наша саговорница.

Један затвореник Србију кошта око 15 евра дневно. У Француској је тај број и до десет пута већи, па је разумљива потреба да се боравак у затвору замени другим законским решењем кад год је то могуће. У свету, ова алтернативна казна веома је популарна, али у Србији многи и даље бирају затвор радије него, на пример, да чисте улице. Док Срби са симпатијама препричавају вест да је негде у свету нека филмска звезда или јавна личност приморана на стотине сати друштвено-корисног рада, они сами, ако се нађу у сличној ситуацији, врло се нерадо одлучују за овај вид казне.

Према подацима које је недавно изнео Милан Мариновић, председник Прекршајног суда у Београду, тај суд је од 1. марта 2014. изрекао 2.223 казне рада у јавном интересу уместо новчане, што чини тек 1,12 одсто свих изречених замена казни, којих је у протекле три и по године у овом суду било 198.142.

Нека кривична дела или прекршаји заиста нису баш за одлазак у затвор, али не могу ни да буду опроштени. У Америци, на пример, има више људи у затвору него наставника у средњим школама. Тамо људи могу да заврше иза браве из готово невероватних разлога, као што су кршење закона о имиграцији или заштити животне средине. У анале је ушао и случај да су тројица Американца осуђена на по осам година затвора зато што су увозила јастоге из Хондураса који су били упаковани по хондурашким, а не по америчким законима, односно у пластичним кесама, уместо у картонским кутијама. Ти људи нису ни знали да овај закон постоји. Један пар осуђен је у Америци на по две године затвора због вођења љубави на плажи.

По казни радили Берлускони, Бој Џорџ, Наоми...

Бивши премијер Италије Силвио Берлускони радио је годину дана у старачком дому како би одслужио казну због утаје пореза. Британска поп звезда Бој Џорџ на овај начин је одрадио казну због поседовања дроге. И манекенка Наоми Кемпел одужила се за своје грехе чистећи јавне површине. Рад у јавном интересу у трајању од чак пет година био је због проневере изречен једној службеници Министарства одбране Русије.

Koшаркаш Денис Родман морао је да одради казну за неплаћање алиментације, а певач Крис Браун, познатији по томе што је претукао певачицу Ријану, провео је 1.400 сати у друштвено-корисном раду.

Статистика казни рада у јавном интересу за кривична дела

2012. година – 209

2013. година – 253

2014. година – 351

2015. година – 368

2016. година – 144