Два учитеља у једној ковачкој ромској породици

Момчилу, сада већ професору, који је у Основној школи „Јован Поповић” задобијао поверење пуних девет генерација, није много преостало до пензије. Када ових дана почне нова школска година, он ће кренути у исту школу са својим сином Далибором, такође професором разредне наставе, са завршеним мастер студијама. У ромском насељу Марко Орловић с дивљењем упиру прст у њихову лепу зиданицу, говорећи: „Ено вам куће Накића, једна породица, а два учитеља“.

А, кућа Накића је заиста са укусом пројектована, мада стешњена међу шареноликим ромским здањима из којих, у ове августовске топле дане, трешти разнолика музика.

– Ето, то је моја кућа. Саградили смо је уз помоћ кредита и створили себи потребне погодности за нормалан живот и школовање. Мој син Далибор је био одличан ђак у Гимназији у Крушевцу, а потом завршио учитељски факултет у Јагодини. Ћерка Сандра је медицинска сестра. Моја супруга је добра домаћица, а наша деца такође имају децу која су одлични ђаци. Ево у овом ћошку стола који ми је отац Милорад својевремено поставио. И терао ме да сваког јутра устајем у 4.30 да бих учио у тишини до поласка у школу. Можда сам имао срећу да после завршене основне школе и одличног успеха, сретнем неколико изузетно добрих људи, који су ме усмерили ка школовању за просветног радника – са усхићењем говори Накић.

Онда, без размишљања, наводи имена познатих крушевачких хуманиста, просветних радника и политичара, који су кумовали промени породичне традиције.

– Мене и мог оца су на разговор звали тада важни крушевачки политичари Миодраг Вељковић, Радован Томашевић и Радослав Мајдевац. Убедили су мог оца да треба да полажем пријемни испит у Учитељској школи у Крушевцу. Организовали су ми и пријем код директора те школе професора Буде Илића, познатог историчара и хуманисте. Мом оцу су говорили да је важно „да то дете постане учитељ”. Отац пак, као сваки строги родитељ, то је прихватио и мени запретио да морам истрајно да учим да не би од свега тога испало оно – „циганска посла”. Буда Илић није више жив, а није ни Мија Вељковић. Њима сам вечито захвалан на усмерењу и подршци. Жив је Радослав Рака Мајдевац, директор Основне школе „Јован Поповић” из времена када сам ја добио прво запослење. И сада се понекад сретнемо, а он, иако стар и сам после породичне трагедије, не може а да ме не пита како сам и како су моја деца. Срећем и Радована Томашевића, некадашњег начелника друштвених делатности Скупштине општине. И данас је срећа срести човека тако ведрог духа, ширине и образовања. Нисам сигуран да ће ове млађе генерације бити у прилици да се хвале сусретима са јако добрим, племенитим и изузетно образованим људима – каже Накић.

У његовој радној соби су две гитаре. Једна његова, а друга његовог сина. Каже да је тај инструмент заволео као дете, а свирање добро изучио у Учитељској школи. Онда позива сина Далибора да нешто одсвирају, уз добру лозовачу и кафу. Почињу да пребирају по жицама, а Момчило и запева уз чаробни звук гитаре. Онако, тек да покаже умеће и веселу и племениту породичну природу.

– Син и ја, ето, радимо у истој школи и свирамо у истом оркестру. Школа нам је озбиљна радна обавеза и задовољство, а музика је за нашу душу и душу оних који нас слушају. Истина, нема неке фајде од музике, али има лепог и веселог живота. И то је важно, зар не – као да пита учитељ и гитариста Момчило.

Популарни учитељ Мома данас није сигуран да ли ће му директор ове школске године доделити први разред, јер за две године иде у пензију. Можда би, каже, растанак после само две године био нелагодан за децу и њега.

– Нека. Ту је мој Далибор. Он је сигурно спремнији од мене да образује и васпитава нове и нове генерације. Нема више предрасуда код родитеља као што је некада, на почетку моје радне каријере, било зато што сам из ромске породице. Данас сам сигуран да су ме сви ти ђаци и њихови родитељи ценили и волели. Биће тако и са мојим сином Дакијем – уверен је учитељ Мома.