О смислу уметности

Исидора Жебељан је наше музичко чудо. Честа извођења њених музичких композиција и опере на најугледнијим иностраним сценама, у интерпретацији подједнако чувених музичара, и пријемчивост њених дела код домаће музичке публике, као и компоновање музике за најважније позоришне представе код нас у последњој деценији, и за филмове, попут "Подземља", уследили су и пре и после респектабилних домаћих и иностраних награда и обезбедили нашој саговорници улазак у друштво бесмртника - од лане она је најмлађи дописни члан САНУ. Обавеза више, између стваралачких периода и гостовања која су обележила и ово њено лето.

Бродски квартет је крајем јула на "Galway" фестивалу у Ирској извео "Песму путника у ноћи". Затим су у Талину, у Естонији, сопран Аиле Асоњи и пијанисткиња Елена Каптен, почетком августа, у оквиру тамошњег летњег фестивала, извеле композицију "Руковети" за сопран и клавир. Бродски квартет и кларинетиста Хуан Енрик Луна већ годину дана у разним градовима Европе изводе моју композицију "Песма путника у ноћи" за кларинет и гудачки квартет, која је настала као поруџбина Џенезис фондације из Лондона, а наручена је за отварање изложбе видео-радова под називом "The Passions" Била Вајоле у Националној галерији у Лондону, 2003. године.

Никада нисам сматрала да треба следити трендове. Тренд представља конзервативност и собом искључује оно што је истински модерно и ново, будући да своје протагонисте осуђује на епигонство. Оно на шта, међутим, треба обратити пажњу јесте чињеница да је наша средина склона стварању предрасуда због недостатка информација и знања. Потпуно слободан уметник може да буде онај који влада знањем и познаје савремене токове, јер на тај начин постаје суверен господар свог избора. Када су у питању садашњи трендови, они откривају слику краткотрајне уметности која је плод непоетичне младости и слепог прихватања начела глобалне провинцијализације оличене у пожељности уметничке тематике. Европски и амерички студенти уметности углавном истрајавају у конзервативизму својих професора, беспоговорно прихватајући идеју бунта (тих професора) из шездесетих и седамдесетих, данас бесмислену, јер представља бледу слику туђе борбе, туђег порива. Друга данашња трендовска могућност је окретање кичу и "општим местима" популистичког типа да би се додворило публици (рецимо музика Мајкла Најмана). У оквирима очекивања овако устројене глобалне паланке, препознаје се и добродошлица оним уметницима из Источне Европе, али и из других политички "занимљивих" подручја, који на експлицитне начине приказују патње узроковане социјалистичким и диктаторским режимима. Штета је што је уметнички свет толико огрезао у идеологију, и то ону која није последица суштине, већ потребе за успехом, јер она спутава и ограничава дух. Политизација и незнање су једине неслободе у уметности. Можда истраживања младих уметника данас сведоче о несвесном вапају за духовношћу (за неким новим метафизичким слојем), али се та духовност тражи у слепој улици. Наравно, ова запажања се односе само на сервиране трендове из којих су искључена подробнија сазнања о другим световима. На пример, азијски уметници, и то они који су лишени комплекса у односу на западну културу, представљају нову уметничку снагу и потврђују својим делима да су многи уметнички изрази још увек неистражени и могући. Такође, у оквирима културе саме западне цивилизације присутна је велика разноврсност, па је постојање и прихватање оних израза који нису део поменутих трендова и те како добродошло. Најлепше тековине западних друштава су достигнућа у борби против предрасуда и у поштовању и уважавању другог, без обзира на његово порекло и наслеђе.

Још увек постоје праве мецене, које улажу у уметнике и њихова дела не очекујући да им се новац врати. Они не траже од уметника идеолошко-уметничко опредељење, већ финансирају уметност из чисте љубави. Међутим, постоје и мецене које диктирају пожељну (политички коректну) тематику у уметности, а то су велике компаније, банке, државне фондације, које на тај начин перу савест због проблематичних политичких потеза.

Одговор на ово питање не могу да знам. Али је сигурно да не бих написала све те композиције да нисам стално добијала наруџбине из иностранства, које функционишу као ланчана реакција, тј. као последица једна друге. У Србији институција наруџбина готово да и не постоји, као што је и општа друштвена заинтересованост за музику на веома ниском нивоу. То делује деморалишуће на композиторе и музичаре уопште.

По мом мишљењу и осећању од уметничке музике друге половине 20. и почетка 21. века у памћењу и слуху ће трајати, пре свих, музике Месијана и Лигетија, затим Ксенакиса, Љубице Марић, Стива Рајха, Арва Перта, а многи композитори ће остати заступљени са понеком композицијом (Фелдман, Глас, Адамс, Лутославски, Каја Саријахо, Нанкаров, Вук Куленовић…). Основни елемент музике је њено дејство, чулно и дуготрајно. Постизање дејства захтева инспирацију, а она је категорија о којој многи уметници данас не воле да размишљају. Инспирација подразумева разврставање, као и прихватање, веру да је неко за нешто позван, а неко други није. Проналажење инспирације тражи преданост раду и мукотрпно истраживање. Уметничко дело које је инспирисано пружа доживљај, даје смисао постојању уметности. Међутим, данас је поново примаран, овога пута нетачно протумачен став, који је од античких Грка, преко Боетијевих Принципа музике, стигао до средњег века, а онда ревитализован крајем 20. и почетком 21. века, који каже да прави, узвишени музичар није извођач или композитор (онај који ужива у практичном музицирању), већ "образовани рационални мислилац који може да суди о извођењу и композицијама". Питање које нам се намеће, у односу на овакав став, јесте колико је и какво је образовање ових мислилаца данас?

Медији попут телевизије, видеа и компјутера, потиснули су уметност. Проблематика сада задире много дубље - у срж људског поимања света, које је депоетизовано и обездуховљено. Пошто је музика сасвим апстрактна и може да живи само од поетике и метафизике, није чудо што ово није њено време, јер ово није ни време снажно персонализованог уметничког филма, ни велике литературе, ни генијалних визуелних уметника. Када упоредите Фокнера и Томаса Мана са данашњим писцима, чини вам се као да су ови гиганти људске интуиције и људског ума заправо уметнути у нашу меморију као информација из света више интелигенције. Музика је, као што већ рекох, потпуно апстрактна, па захтева од уметника из других области посебан ниво духа и доживљаја света, који је другачији од рационалног, наративног или симболистичког приступа, а који су примарни у другим уметностима, посебно литератури и филму. У историји уметности постоје ипак многи примери књижевника, редитеља, сликара који су били велики заљубљеници у музику, па су тако и настајала дела инспирисана музиком - Толстојева Кројцерова соната, Кјубрикови филмови, чије су многе сцене снимане и монтиране према музици, као што је случај и са филмовима Тарковског, затим ту је Доктор Фаустус Томаса Мана, готово сва дела Томаса Бернхарда, филм Анджеја Вајде Лејди Макбет Сибирског округа, рађен по Шостаковичевој опери, па Фицкаралдо Вернера Херцога, итд.

Чињеница да светом још увек тутњи помама за етно и world музиком сведочи о томе да савремени аутори како популарне, тако и уметничке музике немају много тога занимљивог и узбудљивог да понуде публици, па публика утољава уметничко-емоционалну жеђ музикама које трају стотинама, хиљадама година, а које су натопљене огромним енергетским набојем колективног музичког сећања. Дакле, посезање за новим световима је последица умора и празнине западноевропске културе. Међутим, и оно је, нажалост, површно, потрошачко, и мени је тужно да гледам како се последње резерве духовног наслеђа многих народа троше на глобалном тржишту брзо и лако као тоалет папир.

Западна уметност је отворена за друге просторе одавно. Сетимо се Гогена, Дебисија или Месијана. И данас је ова интеракција један од могућих путоказа за нове уметничке продоре. Мене је одувек нешто нагонило у паганске и фантастичне светове, вероватно зато што су то интуитивни слојеви којима човек може да се предаје, а мање да о њима размишља.

Наслови мојих композиција су увек последица музике, а не узрок. То значи да их дајем када је музика завршена, трудећи се да пронађем најтачнију слику, опис свог доживљаја музике. То сматрам потребним, јер је једина тачна упутница за поетику сопствене музике она коју сам композитор фиксира, и увек је боља од туђих објашњења, посебно од оних која су у стању да дају данашњи "рационални мислиоци" о музици. Пошто је у опери Зора Д. главна јунакиња песникиња, чинило ми се логичним да, као њене стихове, користим стихове српских песника тога времена, уместо да их сама измишљам.