Дубока оданост Исидори

Оно што људе носи, није делање него реч… Реч везује, разрешује, сече, реже, пали и гаси… Језик је музика са далеко више тонова и интервала но вокална и инструментална музика…Туђина, то је туђ језик. Највиша духовна вредност нашег народа су народне песме и Горски вијенац, писала је Исидора Секулић (1877–1958), једна од најумнијих Српкиња, од чије смрти је управо (5. април) навршено педесет година.

Ипак, не може се рећи да је ова годишњица у нашој културној јавности достојно обележена, онако како би то доликовало Исидориној личности, која је ионако увек стајала помало издвојено, усамљено.

Нарочито после Другог светског рата, Исидора Секулић живела је скромно и потиснуто. Поред књижевне награде са њеним именом, коју је установила и додељује је од 1967. године СО Савски венац, истоименог Фонда који је основан десет година касније, годишњака „Исидоријана”, као и замисли издавачке куће „Плави јахач” да Београд добије музеј посвећен Исидори, (иницијативи која још није заживела), пола века од смрти Исидоре Секулић остало је у другом плану.

А Исидора је наша велика књижевница, која је писала о пролазности српских и војвођанских грађанских породица, као и о пролазности уопште, због које је немогуће бити горд. Исидора је свој народ видела као мали – „Сви мали народи, зато што су усамљени, носе у себи једну меланхоличну стидљивост, која раствара активност”, говорила је – али је увек поседовала свест о „култури као најтрајнијој људској тековини… у којој више није важна регионална препознатљивост, већ удео талента и знања”.

„Исидору привлачи све што је исконско, узвишено, трагично и гротескно у природи, ближи јој је север од југа, горостасне планине од валовитих пејзажа или равница”, написао је у „Краткој историји српске књижевности” Јован Деретић.

Исидорина правила била су: рад, сиромаштво, ћутање.

„Волим муку и анатему. Волим онога који камен оре, а ипак има хлеба. Волим север”. Њена је и ова мисао: „Моралног прогреса нема без тврдоглавости, упорности, без аскетских црта, без протеста, без хуле на богове и на људе”.

Колико су размишљања Исидоре Секулић, књижевнице која је тако добро разумела српску традицију и духовност и тако чврсто је спајала са културом Европе и света, актуелна показује и есеј Павла Зорића о односу Исидоре Секулић према косовском завету, који је део Зорићеве књиге „Исидора Секулић о косовском завету и други есеји”, у издању СКЗ. Наиме, у Исидориним размишљањима о српској историји Косово заузима једно од најважнијих места, а у том духу косовске традиције писала је Исидора и књигу дубоке оданости о Његошу.

„Исидора одбацује романтичарску интерпретацију свих оних тема и идеја, обухваћених речима Косово и Видовдан. Ево шта она пише: ’Ми још немамо ниједне модерне велике идеје. Наша слава је давно битисала, и осим поноса у срцу и косовске епопеје на уснама ничега реалнога нам није оставила… Културну победу још нисмо дочекали – раскомадани, расејани, сиромашни, застрашени и малодушни. Мало је великих мисли, мало несебичних и отмених душа… У традицији гледајмо спомен, а не предестинацију… Видовдан нека не буде само дан парастоса, него нека буде дан рођења и обнове велике и живе идеје…”, речи су Павла Зорића.

Овај наш познати критичар се на крају есеја запитао:

„Како сада звуче Исидорине и Андрићеве речи о Косову, како на крају крајева данас звучи и сам Његош.”

Није претерано рећи да је за духовно уобличење једне личности довољно читати само Исидору. Њене књиге „Сапутници” (1913), затим „Писма из Норвешке” (1914) пружају лирско осећање света које је и много више од тога.

О Исидорином делу Јован Дучић је писао:

„’Сапутници’ нису женско дело. Бол у њему је метафизичан, трагедија човечје мисли, сукоб душевног и духовног. Свугде је непрестана потреба да се велике и дубоке ствари осветле и објасне малим средствима људског разума.”

Међутим, Јован Скерлић је Исидору својевремено оценио као „презрелог писца”; сметали су му описи Норвешке, и интернационално у „Писмима”, а злоупотребио је и њену „маглу”. Исидора је говорила: „Тужно је што се после 36 година, при речи ’магла’ стресам, видим Скерлића”.

Исидорино дело чине и критике о нашим и страним писцима (Аналитички тренуци и теме I–III), а Дучић је и о Исидориној критици, која била својеврсно стваралаштво, имао мишљење: „Исидора није судила писце него идеје, моћ опсервације и генерализације, сенситивност”.

Читање Исидориних књига у осами, и то је довољно за дубоку оданост њеној изузетности, узвишености њенога духа, јер је говорила: „Мудра реч мора у човеку постати енергија”.

Марина Вулићевић

---------------------------------------------------

Исидора

Педесет лета, моја Исидора,

плетеш месечину на Топчидерском гробљу.

Наручје пуно кише,

прегршт земље на лицу.

Јато свитаца около,

светлосни стражари разапети трепере.

Још сама,

сањаш белу собу и кревет

простран за тело

и тесан за чежњу.

Навраћам често,

из прикрајка да ти се јавим,

да не узнемирим ластино крило

на твом рамену.

Касно је поподне

и данас,

време када се посустаје

и престаје.

Видим те,

низ калдрму

кривудавом стазом

последњег зрачка силазиш.

Кратко, као узгред,

осврнеш се:

Срби не воле паметне жене.

Поштују, али не воле.

Педесет лета, моја Исидора,

плетеш месечину на Топчидерском гробљу,

а кроз моју собу твоји сапутници,

хладном руком чело дотичу,

на истом рецепту

лек за врућицу и отров за душу остављају.

Душка Врховац