У Хаг за петсто марака

Премијер Ђинђић позвао ме је неколико дана касније (после првог званичног састанка у Београду у јануару 2001. године, прим. „Политике”) и затражио тајни састанак. Предложила сам да се видимо 3. марта у Лугану, пред викенд.

У четвртак по подне Ђинђић и његова жена Ружица слећу у Лугано. Састајем се с њима на аеродрому и предлажем Ружици да се прошета по граду и искористи распродају у продавницама. 

Кад је она отишла, Ђинђић и ја крећемо ка канцеларији начелника кантоналне полиције. Енергичан и полетан, он није дошао у Лугано да губи време. Причамо два и по сата, на немачком, о Србији и њеним тешкоћама. Ђинђић каже да Милошевић и даље управља Социјалистичком партијом Србије и да покушава да политички преживи као шеф опозиције. Он схвата да Милошевић мора да буде неутрализован и објашњава да му је неопходна помоћ Сједињених Држава, које су зауставиле економску помоћ намењену Србији. Услов за ту помоћ је сарадња са судом, али Коштуница успорава сарадњу, каже Ђинђић, а нови закон о сарадњи са трибуналом можда неће бити усвојен пре рока који је поставио Вашингтон.

Ђинђић тражи начине да се супротстави Коштуничиној тактици одуговлачења и да до краја марта постигне нешто што би показало његову решеност, и решеност Србије, да сарађује са Хашким трибуналом.

Добила сам информацију о покушајима Коштунице и његовог окружења, а нарочито шефа кабинета Љиљане Недељковић, да га оборе. Ђинђић је потврдио да је био надзиран. И да су телефони били под контролом.

Он каже да је Коштуница направио пакт с Милошевићем вече пре него што је отишао с власти, али не зна какав је садржај тог договора.

Кад га питам зашто је пристао да подржи кандидатуру Коштунице за председника Југославије, одговара да није могао другачије, чак и ако је то значило пакт са ђаволом. У том тренутку, Ђинђић ме изненађује. Он предлаже акциони план, чија би стратегија почела усвајањем закона којим би Влади Србије било дозвољено да оптуженима понуди подстрек за добровољну предају, а то Коштуница неће моћи да блокира. Ђинђић ми каже да је његова влада већ направила договор с једним од оптужених, Благојем Симићем, који је био тражен због етничког чишћења у Босанском Шамцу. (На крају, суд ће га осудити на петнаест година затвора.) Српска влада пристала је да Симићевој породици плаћа петсто немачких марака месечно у замену за његову предају. (Симић се предао полицији и у Хаг отпутовао 12. марта 2001. године. Казну служи у британском затвору, прим „Политике”.) (...)

Ђинђић каже да покушава да убеди остале бегунце да се предају, али је мало њих спремно да то уради. Он се нада да ће суд објавити тајне оптужнице како би се хапшења олакшала (...) Употреба таквих оптужница само омогућава критичарима суда у Србији да сеју параноју и да кажу да је сваки Србин који је учествовао у рату осумњичен.

И тако Ђинђић говори о предстојећем хапшењу Слободана Милошевића. Постављен је нови главни тужилац чији је задатак да истражи велике злоупотребе Милошевићевог режима. Сам Милошевић биће испитиван неколико дана у вези са корупцијом, злоупотребом овлашћења, изборном преваром и покушајем убиства Вука Драшковића (...). „Све зависи од доказа које можемо да прикупимо до 15. марта, када ћемо затражити хапшење”, објашњава Ђинђић. „Биће ухапшен и због других злочина који су вама занимљиви, али биће тешко да га дуго држимо у притвору. Милошевић ће бити изручен Хагу, чак и ако то буде морало да се уради силом.”

Ђинђић такође говори о Ратку Младићу, који и даље живи у Србији и добија плату од југословенске војске. Ђинђић потврђује да је у овом тренутку то немогуће зауставити, јер он има заштиту војске. (...) Хапшење Младића могло би да се изведе на граници Србије и Босне, а затим би он могао да буде изручен НАТО-у. Ђинђић потпуно разуме шта мора да уради и њему не морам да по стоти пут понављам оно што сам говорила месецима. Он преузима одговорност за будућност Србије. Зна да није практично судити Милошевићу у Београду, где је правосудни систем пун судија које су за Милошевића.

С. Р.

-----------------------------------------------------------

На захтев Београда, Швајцарска забранила промоцију Карлине књиге

Министарство спољних послова Швајцарске забранило је у недељу у Милану промоцију књиге „Лов“ бивше главне тужитељке Хашког трибунала Карла дел Понте.

Министарство спољних послова швајцарске владе у понедељак је објавило, како преноси италијанска национална агенција Анса, да књига Карле дел Понте, актуелног амбасадора Швајцарске у Аргентини, „садржи тврдње које један представник швајцарске владе не сме да износи“. Портпарол Министарства спољних послова у Берну Жан-Филип Жанера изјавио је тим поводом да „промоција књиге није компатибилна с функцијом госпође Дел Понте као амбасадора Швајцарске“.

Неколико недеља раније, у последњем тренутку је отказана и промоција књиге Карле дел Понте у Риму, али тада није било званичног објашњења.

Председник Националне канцеларије за сарадњу са Трибуналом министар Расим Љајић рекао је за „Политику“ да је после писма упућеног генералном секретару УН Бан Ки Муну са захтевом да се одложи објављивање књиге добио поруку разумевања и усмену инструкцију да захтев треба упутити швајцарској влади, пошто је Дел Понтеова њен службеник. Такав захтев је потом и упућен влади у Берну.

У књизи је бивша тужитељка изнела низ оперативних података у везиса акцијама које је Србија предузимала у лоцирању и хапшењу хашких оптуженика. Протест државног врха у Београду нарочито је изазван објављивањем чак и имена потенцијалних јатака оптужених.

Б. М.